Slovo o Lapovu

тима како би наредио послузи да спреми једну од соба. Чим се вратио, замолио је Зарију да даму понуди јелом и пићем. Не питавши је, Зарија препоручи да јој донесе најбоље шта има од јела и пића, а глумцима из своје трупе главом даде знак да је све у реду и да наставе са забавом.

У хотелским књигама газда Коста је записао да је у хотелу неколико дана и ноћи боравила извесна госпођа Милер, са три имена: Агата, Мерси и Клариса, да јој је друштво правио Зарија Вукићевић, професор крагујевачки, да се распитивала за свог мужа Херкула Поароа, да можда није и он пре ње сишао на овој станици. Записао је и то да је професор помињао како га је госпођа уверавала да је написала неколико књига и да, по његовом мишљењу, болује од делимичног губитка памћења, јер је била уверена да је изашла у Истанбулу, у којем се, наводно, крије њен бивши муж, одбегао са љубавницом.

Газда Коста је, једним делом себе видео лоше знамење у појави жене усред ноћи, па још странкиње, а оним другим — како је ствар престижа да у његов локал долазе људи из отменог света. Очајнички је молио професора Зарију да остане у хотелу, понудивши и дами и њему бесплатну храну и квартир, под условом да јој прави друштво и тумачи њене захтеве.

ни који су све то гледали са стране нису могли чудом да се начуде промени понашања газда Косте, пошто нико од њих није доживео да у механи попије бесплатно пиће. Чак ни на вересију. Одједном, газда стаде великодушно да части крагујевачког професора и Енглескињу ићем и пићем. До тад натмурен, ћутљив и мрк, просто „изгину од љубазности“.

Професор је прихватио предлог, сматрајући да му је то, као бившем енглеском ђаку, дужност и обавеза. Остао је у хотелу са њом, све док се поменута дама није одлучила да првим возом крене за Београд, а одатле у Париз. Током боравка у хотелу професор би излазио са дамом у шетњу дуж плаца од преко два хектара. Ходали су по ободима имања, засађеним калемљеним багремом, док су на страни која је гледала ка железничкој станици расла стабла ораха и кестења.

Кад би долазили до бунара, Енглескиња би се сваки пут нагињала над њега, као да и на његовом дну нешто тражи. Професор би јој из лимене кофе сипао воду у „посуду“ начињену од спојених дланова, а она би се дуго умивала, као да са лица спира неку невидљиву прљавштину. Да су газда Костине слутње имале основа показало се већ неколико ноћи после одласка мистериозне даме. У вароши Лапову неко му је запалио млин, понос његовог предузетништва. Од њега је приходовао више него од хотела.

12

Потом стаде побољевати, те прореди доласке у свој хотел, препуштајући синовцима да воде посао, а потом леже у постељу. Није се више ни дизао. Недељама је био у оном међупростору који дели живот од смрти, где се мешају јава и стварност, попут вина и воде. Нико са сигурношћу не зна да ли му се она странкиња причинила или је стварно банула у његов хотел, нити да ли му је представа путујуће трупе професора Зарије померила памет.

Умро је скрхан и уверен да је са оном женом дошла и његова несрећа. Убрзо после газда Костине смрти запуштен је и његов хотел „Цариград– Париз“. Више није био на пола пута између њих.

Из гроба га нису могли подићи резултати детаљне полицијске истраге о почињеној паљевини. Испоставило се да је неки Живановић, из Раче, такође власник млина, платио неколицину пропалица да упале Николића млин, како би уништио конкуренцију.

Полуга на оном лаповачком клатну претегла је на једну страну. Нико не зна на коју.

„Пупак Балкана" (Лапово 2020)

МИРКО ДЕМИЋ је рођен 1964. у Горњем Класнићу код Глине. До сада је објавио књиге прозе: „Јабуке Хесперида" (1990), „Сламка у носу" (1996), „Ћилибар, мед и оскоруша" (2001, 2005. и 2011), „Апокрифи о Фуртули“ (2003. и 2019), „Слуте хировитог лучоноше" (2006), „Молски акорди" (2008. и 2009), „Трезвењаци на пијаној лађи“ (2010), „По(в)ратнички реквијем“ (2012), „Атака на Итаку“ (2015), „Ћутање из Горе' ' (2016) И „Пустоловине 6 бачког опсенара“ (2018); драме „Итре бројева" (2017) и „Наше домаће ствари" (2020); књиге есеја „Под отровним плаштом" (2010) и „На ничијој земљи“ (2016), као и публицистику „Слађење горчином“ (2008). Проза и есеји су му превођени на македонски, пољски, немачки и украјински језик. Добитник је Андрићеве награде, Награде „Дејан Медаковић“, „Меша Селимовић" „Бранислав Нушић" и „Мирослав Дерета". Од 2002. до 2011. био је главни и одговорни уредник часописа „Кораци“. Директор је Народне библиотеке „Вук Караџић" у Крагујевцу. Члан је Српског књижевног друштва. Живи у Крагујевцу од 1995.