Slovo o Lapovu
ЗНАМЕНИТИ ЛАПОВЧАНИ
Стеван Стефановић
ПАТРИЈАРХ ДИМИТРИЈЕ
Фотографија преузета са: траг! | сглупевраја.отр те Патријарх српски _ „Димитрије
Патријарх Димитрије рођен је као Димитрије Павловић у Пожаревцу 1846. године. Породица Павловић се у околину Пожаревца доселила са Косова, након Друге сеобе Срба под Арсенијем ТУ Јовановићем, као и уосталом највећи број Срба у Ресави, Браничеву и источној Србији.
Димитријев отац Стојан Павловић био је јако сиромашан и надничио је да би школовао своју децу. У Великом Селу Димитрије завршава четири разреда основне школе, нижу гимназију у Пожаревцу, а вишу у Београду. Димитрије је чак и као ученик гимназије морао да ради у богатијим кућама да би имао од чега да живи. Мако сиромашан и радничког, сељачког порекла уписује Богословију Светог Саве у Београду, где убрзо скреће пажњу професора на себе јер је био живе интелигенције, креативан и самосвестан.
22
Волео је историју, филологију, бесеАништво, а уз то је био миран, дисциплинован, кротак и смеран. Препознавши многоструко талентованог дечака, КраЉевина Србија му даје државну стипендију. У богословији, Димитрије је био један од оснивача Друштва „Братство“ које ће касније окупљати (богослове, али и свештенике.
Након завршене богословије Димитрије најпре ради као учитељ у Ракитову, а затим и у селу Брзан. Ту се упознаје са Јелицом, ћерком проте Луке Радовановића, пароха лаповачког. Као учитељ, и млад свршени богослов, Димитрије је прислуживао у лаповачкој цркви, певао у певници и помагао проти Луки. Двоје младих су веома брзо развили симпатије а затим и љубав, уз благослов проте Луке, који је препознао интелект и мноштво талената сиромашног богослова.
Пошто се оженио, Димитрије је стекао могућност да постане свештеник, те га митрополит Михајло Јовановић рукополаже у свештеника већ 1870. године. Најпре је био свештеник капелан, помоћник своме тасту, а убрзо и парохијски свештеник у Лапову.
Лаповчани су волели Димитрија, и он је волео Лапово. И касније, био је везан снажним емотивним везама за ово поморавско место. Планови младог брачног пара били су да заувек остану у Лапову. Јелица, одрасла у свештеничкој породици, добро је разумела природу посла свог младог супруга, као што је и Димитрије у Јелици нашао своју бољу половину, саборца и најбољег пријатеља. Лаповчани су Димитрија звали отац Мита и касније када је постао патријарх, звали су га патријарх Мита и увек су га сматрали својим. Његови савременици говорили су да својим изгледом, држањем и достојанством одудара од околине у којој се нашао. Лаповчани су подсвесно знали да је њихов млади свештеник предодређен за много већа дела.
Међутим, ова идилична ситуација трајала је јако кратко. Јелица умире, већ 1873. године, највероватније од туберкудозе. Ово је био тежак ударац за младог свештеника, који је јако тешко поднео смрт супруге и рушење читавог света који су заједно градили.
Оно што Димитрије тад није могао да зна било је то да је Господ њему наменио