Slovo o Lapovu

ЗНАМЕНИТИ ЛАПОВЦИ

Стеван Стефановић

ПАТРИЈАРХ ДИМИТРИЈЕ Трећи део

Бој

МО ИРА Лан

Српска држава и српска црква су тријумфално завршиле 1918. годину.

Након много страдања, много жртава, наш сељак, војник и свештеник су победили најпре 1912. Турке и коначно их протерали из свих српских земаља. Већ следеће године, само неколико месеци касније, на Брегалници, наши преци су потврдили тековине Првог балканског рата. Након метка једног дечака - песника за Видовдан у Сарајеву, нашу краљевину од пет милиона становника напада царство од 50 милиона становника. Пошто смо одбили први напад Аустроугара, војујући две велике битке, 1915. нас нападају Немци, Аустроугари и Бугари, три царства. Наша војска бива принуђена да се повуче преко Албаније.

У Грчкој, на Крфу, наша војска, без трећине ратника, али са својим свештеницима, владикама и митрополитом Димитријом, васкрсава и пробија Солунски фронт. Наши савезници нису мо-

гли да стигну наше дедове, који су журили својим кућама, својој деци и породицама, које нису видели, неки од њих четири, а неки, шест година.

За само 45 дана војска Краљевине Србије прелази, марширајући, преко седам стотина километара. У Грацу у Аустрији стоји табла са натписом: „Довде је 1918. стигла српска коњица“. Ослободили смо: Срем, Банат, Барању, Славонију, Хрватску, Далмацију, Босну и Херцеговину и Словенију.

На крилима великих победа српске војске, а под патронатом Сједињених Америчких Држава створена је прва Југославија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом – Карађорђевића. Стварање Југославије био је наш ратни циљ, постављен још 1915. За стварање Југославије, тада су били највећи умови Србије: Јован Цвијић, Милутин Миланковић, наш највећи правник Слободан Јовановић, Стојан Протић, Никола Пашић, Николај Велимировић...

За Србе, Југославија је била испуњење вековних тежњи да сви Срби живе у истој држави, за Хрвате и Словенце, то је био начин да дођу до својих, самосталних независних држава.

Са уједињењем државе, дошло је и до потребе за уједињењем Цркве, будући да је основ око којег је Црква окупљала свој верни народ, била управо припадност православној вери, а не језик или југословенство, Црква није упала у замку у коју су упали сви виђенији људи у првој половини двадесетог века, и није створена југословенска, већ је обновљена Пећка патријаршија Српске православне цркве.

Маја месеца 1919. године, на Сабору у Београду, окупили су се сви епископи Српске православне цркве, те је проглашено духовно, али и административно јединство.

Све историјске епархије Српске православне цркве ушле су у састав обновљене Патријаршије. Митрополија београдска, уједињена је са Архиепископијом карловачком и Пећком патријаршијом, у једној личности, српског патријарха. Логично, за првог патријарха обновљене Патријаршије Српске православне цркве, изабран је митрополит београдски, наш Димитрије.

Васељенска патријаршија из Цариграда, мајка Цркви, потврђује уздизање српске цркве на ниво патријаршије, будући да је