Slovo o Lapovu

време погрешну карту донесе. Одједном схватиш за столом сам си, форма без слике, расклиман рам си, и надахнућа балон већ пуца,

а треба даље у живот поћи.

Хоћеш ли моћи»

Знам ја да нисам ти био тек макар ко. Мелем за рану» На рани сог

Ипак ... сумњам, и због те моје пакости, ако можеш опрости.

Опрости годинама својим и мојим, и наздрави што не постојим

онакав какав сам могао бити.

Не, немој за таквим сузе лити

него тек једну пусти, нек крене. Памти, памти и уместо мене,

памти за нас,

за нас који се никада више нећемо срести,

и у срце сећање живо смести,

јер где би другде.

Свеједно ... ти ћеш то боље од мене

знати.

И нећеш се предати,

посустала од свих година, од успона и

падова,

од људи и од гадова,

приземљена и уморна,

изневерених очекивања, суморна,

када ти кошава умрси косе, тада већ седе,

и руке бледе

не препознају додир страсти више,

макар и кише

као некада топле биле, и миле,

моје речи миле у туђе се снове уселиле,

ти знај,

није то крај.

И веруј ... најискреније,

продубљеније

стазе нема од оне,

макар да звона и не звоне,

коју први пут удвоје прођеш са неким,

и колико год да далеким

друмовима откорачаш даље,

знаш, то те само живот шаље

да провериш има ли нечег лепшег тамо,

и можемо ли опет, некад, да дамо

оно што само једном се даје,

а вечно траје.

Да, вечно траје.

Нека те, никада, не заболи сећање на

мене.

Јер ... ево и крв моја из вене,

већ друкчијим речима збори,

и ум ми друкчије стихове твори. некад ... сад само слутим

како сам ћутао, а како ћутим,

некад ... привући сам те на груди знао

без речи,

и шта је ту поглед могао да спречи кад твоје срце у мом је оку пронашло тајну, тајну дубоку,

о томе зашто баш тебе волим

и зашто нећу да преболим,

ако ми једном постанеш страна.

А како си ми била знана,

и била моја колико своја,

и своја исто колико моја.

Нека те, никада, не заболи сећање на мене.

И нека те не прогоне сене

што толико много је река,

а тебе само та једна чека,

ко сан далека.

Признајем ... јавно, тебе још волим, па макар то и не сазнала сама, макар признање прекрила тама,

не у свом мозгу него у души, ти носиш пламен,

који у зену ставља ти знамен,

и када мене не буде више,

и када све су тише и тише

из младих дана арије среће,

тражи, тражи... а нема љубави веће.

Поезија на фрпском језику у фонду

лаповачке библио

Фото: Сања Станисављевић