Slovo o Lapovu

ЈА ИМАМ КУЋУ

Сати ми забадају минуте у сан, тмина испусти звезду из наручја, жеља умире на путу времеплова,

пуцају мисли по шавовима...

Ја имам кућу... Моја кућа је од крви и меса. Ја немам име. Мој самојед лаје и гризе само по дану, ноћу остаје самојед и с њим је рањени пас. Моји мостови су пречице ништавила узалудног ходања....

Крвавим стопалима, залеђеним речима у устима довлачим осмех камени, покоју погрдну реч која се одвали од стене, довлачим муњу и кишу испод обрва.

Моја кућа је од крви и меса, пуна је шута и празних рамова. На огуљеним зидовима окачени кљунови птица и душа прикачена на ексер, да не залута. Зује зарези, тачке, и пљују по одлуци. Остарела нада узалуд сече усахле вене, стрпњење седи на чвору и повраћа. Само црви буше у тишини...

У мојој кући лептири су се насукали, закржљали понос медитира,

а осмех на крову дивани лулу мира,

и радује се младеж на левој дојци.

Слађана Дилић

ОПШТИНСКА БИБЛИОТЕКА

-СЛОВО-