Slovo o Lapovu

отправника и звиждуке пиштаљки, па их увлачити у себе док се прекомерно не нагоји и заустави.

Зато је време је да окончам овај калеидоскоп и штафету приповедања

предам вичниј семи вештијем рукопису да

1М МЕМОЕВТАМ

БОШКО ПРОТИЋ (1960-2021)

Бошко Протић нас је прерано напустио 26. октобра 2021. и оставио велику празнину и тугу у срцима библиотекара, и у књижевним круговима широм Србије.

Живео је у Крагујевцу где је и рођен. Радио је у Народној библиотеци „Вук Караџић“ као дугогодишњи шеф Електронског одељења. Покренуо је дигитализацију библиотечке грађе. Био је Аугогогодишњи _ графички – уредник издавачке делатности крагујевачке библиотеке. Његов потпис носе бројне књиге, часописи „Кораци“ и „Крагујевачко читалиште“, каталози и друга библиотечка грађа.

Аутор је публикација: „Мала за у џеп“, „Лептир на бајонету Јеротија Павловића“, „Песст. Долазак вилењака“, „Небом између бедема“ и „Дептир на тестији Косаре Павловић“, као и бројних радова у стручним библиотечким часописима.

Био је вансеријски говорник, имао је упечатљив глас и сваки културни програм у којем је учествовао чинио је изузетним. Имао је одличну сарадњу са лаповачким библиотекарима и посебан пријатељски став према Лапову и његовим становницима. Међу првима се одазвао позиву да нам подари причу о Лапову за наш зборник „Пупак Балкана“. Гостовао је у више наврата као аутор или сарадник, последњи пут крајем августа ове године. Вече је било емотивно и завршило се песмом уз гитару. Недовољна утеха за велики губитак.

Ево једног одломка из његове последње књиге „Лептир на тестији Косаре Павловић“ коју смо

ослика другачије, али не и мање интересантне слике Лапова.

„Пупак Балкана"

(Општинска библиотека „Слово“,

Лапово, 2020)

представили за Дан библиотеке 2019. године:

„Видим ја да се он ових дана нешто растрчао. Све истражује дужнике, намирује потражиоце.. Све нешто равна стање ко да му је пред главу. Мора бити да је то. Можда су га већи звали само неће да каже. Чува онај куршум да ми га у срце испали сабајле, на дан кад буде кренуо.

Има да устане а ја ћу да знам и да не каже: „Ајде види оног певца и стави погачу да се пече".

Тако мој човек у рат иде. Не растеже се и не гњавезда. Побегне и од мене и од деце, ободе коња и у завиорену прашину на путу се претвори док дланом о длан. Само одједном — нема га.

Одатле почиње чекање.

Ајде Јеротије, да те и у овај рат испратим. Ајде домаћине мој, баш да видим јесам ли што научила о мобилизацијама или има још наука новог.“

Данијела Вулићевић

Фото: Архива НБ „Вук Караџић"