Slovo o Lapovu
њена плава глава да ради. Нема везе што ни куче у животу није ошишала. Само је важно да буде у некаквом „бизнису“. Да јој то мирише на парице. И на неку динамику која јој упумпава адреналин. Крене са једним фризерајем у Лапову, онда још једним у Баточини, па два у Крагујевцу... и ето империје.
Целу причу испратих климањем главом и наручих две пице. Ваљда ће јој варење успорити узлет у предузетничке облаке»
КлиИК:
Испраћам тетку. Вала се и задржала. Мојима лакнуло кад се сетила да јој башта није поливена већ недељу дана. Напорна жена али – род. Не баш близак, али некакав. Не могу да поднесем више ту количину изнуђене финоће и остављам је, макар на трен, на оној клупи са које Боћа није успео да замађија лепушкасту снајку па ходам праговима између шина и пребројавам их.
— Склони се одатле! Може воз да наиђе! — опомиње тетка са дозом панике у гласу. Може! Али, за инат, неће. Југословенска железница се уротила да ми продужи агонију присиљавајући ме да останем у оквирима бонтона, ноблес конверзације и високог уважавања тетке.
клик:
Седим сав важан за „катедром“ библиотеке у Лапову и искрено се чудим како у малој вароши има оволико публике, а знам да смо у Крагујевцу одустали и да их више утерујемо како бисмо испоштовали госте. Нису били ретки „догађаји“ са три „публике“. Ово је одлично.
И тако... једном, дваред, три пута... Онолико пута колико сам се усудио да закључим рукопис и предам у штампу. И сваки пут исто – људи који не парадирају већ долазе да сазнају, чују, осете... Нису то стотине и хиљаде, али свакако број који се не може очекивати у другим местима.
КЛИК:
Лаповом хода моја сестра по млеку. Не знам ко јер! Знам само да сам био једино мушко рођено тих дана, а мајка није имала млека и причала је да ме је подојила Циганка из Лапова. То је све што знам. И то је нешто што даје пуно објашњења. Можда зато и пишем ове речиг Можда је та веза и тешња и дубља него што се на први поглед чиниг Ко то знаг И, мора ли се баш све знатиг Ум је јадно и скучено прибежиште оних који душу немају јер слободу ум не може да спозна. Може само да је мрцвари. И њу и себе.
ИК:
13
— Хоћу да уђем у воз! — заинати се наследник док смо седели у колима и чекали рампу.
Наишао је период када сам свакодневно морао да га возим до рампе, да чекамо да се она спусти и да испратимо воз.
– Хоћу у воз!
Решење: проучити ред вожње и испунити жељу. Железнички путнички саобраћај је већ тих осамдесетих година почео да јењава, а возови проредили. Аутобусом до Лапова, пола сата чекања и – ето нас на прозору вагона који клопара ка Крагујевцу. Радост невиђена.
Мораћу да га питам сећа ли се тога још
увек. КЛИК:
Поред свих Лапова којих се сећам има и једно које памтим, а да га нисам проверавао:
— Има тамо једна жена која гледа у шољу. Невероватна је. Све зна.
Слушао сам приче о тој жени. Многи су је поми-њали. Нисам се усудио да одеми чујем шта би ми рекла. Прошлост ми је позната. А будућност Нема потребе да је унапред знамо. Стрепња и нестрпљење да наступи проречено би умањиле изазов освајања новог дана, нове недеље, месеца... деценије... Нека се све отвара корак по корак, миц по миц казаљке, скок по скок цифре на дисплеју.
Нисам отишао да ми гледа у шољу, али јесам упамтио да је једна таква била (или још увек јестег) у Лапову.
КЛИК:
– Нисам то заслужила!
– Ниси!
— Зашто
– јЈебига.
– Не разумемр
– Нема потребе да разумеш. Ти правиш проблем _ упорно покушавајући да
разумеш. једноставно, такав је: фрустриран, комплексиран, сужен и крут. А све то иде из страхова и несигурности. Не можеш да му помогнеш да поштује себе. То је тако. Радије сажаљевај него да се осећаш повређено.
— Али, зашто према мениг Каквих страхова од менер
– Зато што си из Лапова! — одлучих да окончам _ овај, ионако, непотребан разговор.
А, и није увек лако бити из Лапова!
жжж
Могла би се вртешка приповести окретати колико и точкови локомотива што _ ранжирају по сјајном — трагу углачаних шина. Могла би сачекивати у заседи фењере железничара, првене капе