Slovo o Lapovu

родољуби, учи и не заборавља национална историја, стога у наставку прочитајте текст о Карађорђу

Стеван Стефановић

ВОЖД

„.- Ал хероју Тополскоме, Карађорђу бесмртноме, Све препоне на путу бијеху, к циљу доспе великоме... Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши... Из мртвијех Срба дозва, дуну живот

српској души...“

Свети Петар П Петровић Његош, Тајновидац

Прича о Вожду је прича о слободи. Зато и говоримо о њему данас, на Сретење.

Шта је то слободаг Како данас савремени човек разуме слободуг Видимо да се у различитим културама, у различитим срединама, и у различитим народима, слобода схвата различито. Најчешће је тумачимо као слободу избора: када бирамо између две могућности, између два пута, ми смо само наизглед слободни, јер су нам оба пута споља наметнута. У хришћанству, слободу тумачимо онако како ју је протумачио Достојевски у роману "Браћа Карамозови". Овде се слобода посматра кроз конкретну Личност, односно кроз љубав. Љубав је слобода и слобода је љубав. Овакво схватање слободе врхуни у Христовој жртви, јер нас Христос ослобађа од смрти, која је Баз рааије личности и највећи атак на љубав и слободу.

Трећи начин схватања слободе је онај начин који је својствен био нашим прецима. Она се огледа у делатности Светог Саве, у Косовском завету, у Карађорђевом устанку, и у великим биткама двадесетог века. Наши су дедови желели да сами одлучују о свом животу, и о својој судбини. Они су желели да живе као своји на своме, да сами себи бирају вође и краљеве, епископе и патријархе.

Карађорђе је у нашем колективном несвесном, уз Светог Саву и кнеза Лазара, вероватно најзначајнија фигура. У себи садржи снагу древних витезова, али и духовне карактеристике правог вожда. Као војсковођа и ратник, стоји раме уз раме са Милошем Обилићем. Рођен је за Ђурђиц, на жалост историчари се не слажу тачно које године, вероватно с краја педесетих година 18. века. Свети Боре, чије је име понео, одредио је

његову судбину, учинивши га и ратником, и мучеником...

Када је 1987. године снимана сцена убиства Карађорђа у серији „Вук Караџић" у Радовањском лугу, људи су љубили руку глумцу Марку Николићу и плакали. Око реконструисане колибе Драгића Војкића, по речима Ђорђа Кадијевића, редитеља, окупило се неколико хиљада гледалаца, у једној изузетно емотивној сцени, сви су плакали, глумац Марко Николић је плакао, као и читава филмска екипа. Људи су осећали кајање. Имали су свест да је ту учињено нешто јако лоше, нешто трагично, што је обележило на негативан начин даљу српску историју, али и вождове убице.

Своју војничку славу Карађорђе задобија током Аустријско - турског рата у коме је учествовао као аустријски подофицир у периоду од 1787. до 1791. Био је део фрајковских јединица, које су биле сачињене углавном од Срба. Учествовао је у опсади Београда, при чему је показао изузетну личну храброст када је спасио свог војног старешину, капетана Радича, притом победивши сам четири Турчина. Током овог рата, Карађорђе ратује у Србији против Турака. У једном тренутку аустријска војска долази до манастира Студеница, где су у том тренутку биле похрањене мошти Стефана Првовенчаног, првог српског краља из светородне династије Немањића. Карађорђе заједно са својом генерацијом устаника тада схвата да је њиховој генерацији допало у руке да обнове српску државу, на темељима средњовековне немањићке

државе. Тада Срби формирају Кочину крајину. Када су Турци 1791. кренули у контраофанзиву, Карађорђе је лично био у јединици која је пратила пренос моштију краља Стефана Првовенчаног преко Саве.

Као што знамо, непосредни повод за избијање буне била је Сеча кнезова у којој је између осталих, убијен и Алекса Ненадовић, који би да је остао жив, вероватно био и вођа устанка. Пред Светог Саву 1804. Карађорђе прелази залеђену Мораву и састаје се са завереницима Миленком Стојковићем и Стеваном Синђелићем у манастиру Миљково у доњој Ресави, поред Свилајнца, где доносе одлуку да се подигне устанак.

На Сретење Господње 1804. почео је Први српски устанак, или Карађорђев рат, како су га звали савременици. На заставама устаника налазиле су се слике и иконе Стефана Првовенчаног. Ово је за устанике било веома важно, тиме су