Slovo o Lapovu

два дела, са две стране Мораве. Турци су се одлучили да нападну десну страну реке, проценивши погрешно да је устаничка војска на том месту слабија. После једнодневне битке, Турци су и овде били опкољени и поражени.

Слом устанка десио се јер је Русију напао Наполеон, и Русија је била принуђена да се повуче из рата са Турском, писмено се обавезавши да ће се Турска управа вратити у Србију. Потписан је мир у Букурешту, осма тачка односила се на Србију. Ми смо одбили тај мир, а Турска се са свом својом силом сручила на Србију, са преко 200000 војника из три правца. Устаници су у том тренутку могли да мобилишу једва 40000 људи, који нису били професионални војници. Турци су напали из правца Видина у Неготин, где пада хајдук Вељко, бранећи источну Србију са својим Тимочанима, из правца Ниша и јужне Србије, и из Босне, преко Дрине.

Карађорђе на ратном савету предлаже да се народ, нејач, жене и деца поведу у збегове, а да устаници наставе хајдучку, герилску, рекли бисмо данас, борбу, јер је знао да се после многих губитака фронтално не може више супротставити турској војсци. Ратни савет ово одбија и трећина људи у Србији бива убијена у турској одмазди.

Трећег октобра 1813. из Београда Карађорђе одлази у Земун са митрополитом Леонтијем и руским дипломатом, који су га неколико последњих месеци наговарали да напусти земљу. Реке избеглица са Карађорђем прелази Саву и Дунав, у Срем и јужни Банат, преко сто педесет хиљада људи... Само у једном дану у Београду, продато је у робље 1800 жена и младих девојака. Педест девојака, предвиђених за транспорт у неки од харема, тада се хвата за руке и скаче у Мораву, одлучивши да је боље да страдају у валовима реке, него да служе туђинима као љубавнице у харемима. Забележено је да се по српским варошицама и градовима од лешева није могло пролазити.

Вожд Карађође у емиграцији проводи непуне четири године. 1817. постаје члан тајног друштва масонског типа, грчке Хетерије, чији је циљ» био стварање јединствене православне државе на темељима Источног ромејског царства, државе Срба и Грка, државе која би у свој састав укључила и Цариград, и која би била под покровитељством руског цара. Незванично, члан Хетерије био је и

руски император Александар. На чело војске која би ослобађала балканске народе од турске власти требало је да стане Карађорђе, тада већ славни војсковођа и свакако најугледнији и најцењенији Србин у Европи.

Као што знамо, Карађорђе је по наредби кнеза Милоша убијен у ноћи између 25. и 26. јула, а његова глава послата је султану у Цариград. Велике силе нису дозволиле стварање балканског савеза, Милош Обреновић и Вујица Вулићевић су по речима историчара Екмечића искоришћени за убиство Вожда. Данас знамо да је Карађорђе, при иницијацији у редове Хетерије, дао заклетву да ће се он до смрти, као и његови наследници, борити за ослобођење од Турака и уједињење балканских народа. Ова заклетва испуњена је у Првом балканском рату, када је регент Александар Карађорђевић, Карађорђев праунук формално командовао Првом армијом, а кнез Арсен Карађорђевић, брат краља Петра и Карађорђев унук предводио српску коњицу.

Када се мали Михајло Обреновић разболео, а већ је старији Милошев син, Милан био јако болестан, књегиња Љубица, Милошева супруга, одводи децу на Карађорђев гроб, и тамо се над телом Карађорђа, као над моштима, моли Богу да опрости, и њој, и њеном мужу, убиство венчаног кума. Књегиња Љубица је дубоко у себи осећала да ће крв покојног Вожда пасти на њу и њену децу. Што се на крају и десило.

Много година касније, када Јелена Петровић, Вождова супруга, умире у Београду јануара 1842, њено тело путује на санкама читавих четрнаест дана по зими и великом снегу до Тополе. Са њеним телом на одру, путује и књегиња Љубица, плачући. Успут, у сваком шумадијском селу и градићу, поворке света дочекују тело Вождове удовице и клањају му се као највећој светињи. Сахрана Јелене Патровић, била је највећа сахрана у Србији у 19. веку.

Кнез Александар Карађорђевић, Вождов најмлађи син, док је био уз мајку на одру, као ађутант кнеза Михајла Обрановића, схватио је какво је расположење у народу и колика је љубав народа према његовом славном оцу. Исте године, 14. септембра, постаје изборни кнез Кнежевине Србије изабран на народној скупштини на Врачару.