Slovo o Lapovu

чују снег, дотакну сумрак, да избришу прве сузе горких разочарења, да се први пољубац „никада ником не прећути.“

Општа карактеристика Антићевих песама је раскалашност стихова и лексике, лежерност потеза, култ првога лица једнине. Битан извор идеја и инспирација јесте сопствена биографија из које извлачи оно што му може помоћи да оствари првобитну замисао. Успомене, сећања, поштовања, мазна и дрска говорљивост, изношење података из брбљиве и узнемирене стварности, омогућавају овој лирици изнаЛлажење чаролије обичног која је толико битна и важна карактеристика Антићеве поезије. Како сам Антић каже, његова мајка Меланија, учила га је да оно што се осећа увек треба рећи наглас, тако да његове песме представљају малу биографију, догађаје које је вредело записати.

Тако, за песму ЈГ ттотат најбоље објашњење је дао сам Антић. Песма је настала у болници 1969. године како он каже: „Видите постоје два Мирослава Антића. Сваки човек има свога двојника. Уз то писац има и себе самог и стално се бори са том двојицом различитих у себи. Онај један, бољи, природинији Мирослав Антић, који ми је увек стварао неприлике и којег сам више волео од оног другог – углађеног, лукавог и испегланог — онај добри, безазлени, лепи, луди Антић, био је запао у једну страшну кризу и ја сам мислио умреће. Написао сам му епитаф, да му не би онај други, онај размажени аплаузима, положајем у друштву, писао један лажни ЈГ тетотат. "

Уз књигу Рождество твоје, Антић додаје да песник припада земљи, а у контексту саме песме он говори о умирању и незадовољном трајању настојећи да ништа не подреди плану и некој законитости: „Лепо је немати план.

Лепо је не бити ни чиновник ни доктор.“ (Босонога песма)

Његова је лирика даје нам једну непревазиђену документарну вредност, то је лирика сивог јутра и првих беличастих буђења над ораницама, некаквих пубертетских чуперака и хаљина. Он је у својим песмама сјединио документарно, аутобиотрафско и једноставно, дајући ненаметљиву поруку. Конџерт за 1001 бубањ управо носи те скривене поруке, овог пута љубави. Он има све атрибуте љубавног романа у коме се без прекида, у бесконачном ланцу сумње, дилеме, страхови и жеље тврдоглаво преплићу Конуифт покушава да открије неко спокојство, за себе, од самог почетка, путем духовите и грчевите смене стихова и прозе, песама и писама. Антић пише писма, женама,

синовима, градовима, планетама а понајвише успоменама. За Антића, писмо је могућност заустављања тренутка који је био живот. Она су налик на лек од смрти, помињу опаки и мили живот, писана су против урока, да се предахне у причи. Због тога, најчешће могу да прерасту у песме, једноставне, непосредне, полетне. О Антићевом песништву 1962. године је записано: „Можда је Мирослав Антић последњи које се усуђује да живи онако како, увек понесено, диктира систем његовог песништва. Можда је он истовремено последњи који пева онако како говори на улици, у клубу, на обали у писмима. Можда. У сваком случаји његов глас је посве ретко лишен шарма и једне допадљиве архаичности. Понекад ми се чини да је он од једног јединог конкретног податка властите животне приче био кадар да сачини маштовити предео, а од уобичајених чињеница једне сањарије, конкретан амбијент... Он пише у зору док путује у неизвесност севера или завичајно поднебље југа. Не заборавља ништа од онога што је изгубио, протраћио, што је пропио током дугих усамљеничких батргавих година... Песник је бунтовник који, под осветљеним прозорима града, нешто жалосно и у исти мах јетко проклиње... Песник је и даље љубавник читавог једног сазвежђа, али он је и сапутник оних птица које прелећу над нама некамо у сунчано јесење поподне и свака изговорена реч је само његова. Целокупна Антићева појава у нашој књижевности допринела је отварању врата једној новој, неконвенционалној поезији за децу и одрасле, која ће разбити оквире књижевних правила. Та нова поезија донеће једно ново обраћање младима без улепшавања, попуштања... Међутим, оно што краси Антићеву поезију, остаће само његови епитети, остаће само епитети његове поезије. Да би те карактеристике употребио неко други мора бити већи поета од Антића, а већег од Антића у том домену стваралаштва нема.

Одабрани линкови као илустарција живота и рада Мирослава Антића

ћеер5: / у, уоштиђе.согт /акећру 2 ОМРМЕЈУАСМ (говори своју песму Први танго

ћеер5: / ул, уоштђе.согп /лматећру = ТотХха1-90 ћеер5: / Лу уоштиђе.сопа /луагеће“ ЕТРРХОли О (Доручак са ђаволом)

(наставиће «е)

2) Радован ППоповић: Војвођански разговори, Минерва, Суботица, 1982. год. тр. 19