Slovo o Lapovu

знавања свог песничког места моралног и етичког. Непосредно после, надовезује се Војводина, ода, химна завичају многобројних народа и народности, напора и јунаштва човека, која је и до данашњих дана остала непревазиђена, свемогућа и битна. Антић ће остати веран свом завичају, коме се враћа, коме верује и који ће остати његово уточиште и извор идеја и песама. Његов Мокрин, где је рођен, његов Банат, Кикинда и Панчево где је ишао у гимназију, Београд где је студирао, остаће вечити мотиви његових песама преко којих ће своја одушевљавања преточити у „пијанство стихова“ ослобођено свих књижевних правила, што постаје једно од његових главних и највреднијих карактеристика поезије. Антићево веровање и поверење у завичај, у предео, његово бављење аромом, бојама и дахом предела, он сам објашњава стиховима: „То тече у мени река богатија од свега“. Мокрин, песников завичај, пространи је и распојасани предео. Он јео Мокрину говорио као о ритму који не дозвољава опуштање што говори и последњи стих овог циклуса „Ајд издржи боже то што Мокрин можеј“, то нам уједно и омогућава да схватимо и разумемо сам крај и људе у њему. Мада је његова Војводина, инспирисана „Апотеозом Милоша Црњанског, а прва књига Истричано за пролећа настала у дружењу са лектирама Јесењина и Васиљевића, не смемо заборавити да Антић даље за своје стваралаштво искључиво налази идеје у Људима око себе, њиховим проблемима, својим проблемима, деци, песми. Управо у Гаравом сокаку извор идеја му је била песма, и то циганска, стара, чергарска. Та песма тече свим стиховима, она је права циганска, темпераментна и сентиментаАна, тече гаравим сокаком који је искрзан праменовима дима, пун „оних исповести које грцају у сузама, али им је тесно у речима.“ ' Књигом Кикинда, Антић доказује да сваки песник треба и може да поседује властити језик. Антићев стих је сав од асоцијација, наклоњен епском причању, подстакнут стиховима Богдана Чиплића у Окамањеним стадима п Жарка Васиљевића, песника старе Војводине. Антић се у Кикинди, вратио говору песничких предака јер је своје песничке корене познао у тим песницима старе Војводине.

Из завичаја израња детињство сваког младог човека. Детињство је за Антића једна од истина, прва спознаја која се не заборавља. То је период питања, загонетки, малих лажи, великих тајни. Песник Децу тера да живе као деца, да желе немогуће и верују да ће се то немогуће и

остварити. Тера их да искористе максимално ту повластицу,.. детињство. Антић даје одговоре, лаке, једноставне о детињству, маштању, сновима, тајнама... малом и великом. Сврставан је у почетку, често, у категорију песника благог и меког штимунга, међутим Антић је дубоко и префињено разумео младе, тај његов природни дар био је и педагошки, и изнад свега људски. „Свако дете има крила, само мора да се сети где му расту сакривена и моћи ће да полети...“ (Крила) Антић је своје песме посветио деци која то помало престају да буду, деци пред којима се „вечерас отвара младост широка“. Управо том периоду, опраштању од детињства посвећен је велики део стваралаштва. Љубав се рађа, она је у песнику најинтензивнија, ње се сећа, о њој пише. Прва љубав, песма из Плавог чуперка, има структуру дијалога између свесног и емотивног. Значајно је то што је Антић о феномену љубави расправљао, искључиво обраћајући се деци. Песник и сам каже: „Мислим да је за сваког писца најзначајније искуство са децом. Они су најпоузданији критичари, њихови аплаузи су најискренији и по њиховим очима знате када је песма успела, кад није. ја сам деци читао песме које пишем за одрасле и никада ме нису преварила.. мислим на моју публику на дечаке и девојчице у пубертету и првој младости. У њима има неке чистоте, светова без икаквих људских оптерећења и кад се писац повери њима онда је сигуран да само оно што та деца приме ваља издвојити за будућу књигу,““ Другујући са децом Антић је готово аутентично успео да њихов свет и њихову психологију ослика у песми. Он зна да су њихове тајне лепе и бескрајне „измишљене и љубавне“, „леве, десне, чудне сјајне“, да све подједнако значе и стога се саопштавају само неком, брижљиво се крију. „Срећом јастуци ништа не говоре. Чувају милион тајни у мекој белини - перја.“ (Кад би јастуци проговорили)

еца се спремају за прави сусрет с Љубављу, спремају се да пређу на другу страну што се у њиховим главама „много лепше плави“ и да понесу из детињства оно најлепше и најплеменитије што ће им омогућити да постану зрели људи. Деци је потребан песник који ће им помоћи да преброде прве немире, да схвате да су промене у њима природне, узвишене и лепе. Антићева поезија ће их оплеменити и разведрити, научити поверењу и оданости, она ће им помоћи да виде ветар,

7) Драшко Ређеп: Чаролија обичног, „Дневник, Нови Сад 1982. год. стр. 41 8) Радован ПЛоповић: Војвођански разговори, Минерва, Суботица 1982. год. стр. 17

8