Slovo o Lapovu

Ивана Гавриловић

СЕОСКА БИБЛИОТЕКА У БАДЊЕВЦУ

Т део

У овом раду бавићемо се сеоском библиотеком у Бадњевцу, која је огранак Народне библиотеке „Вук Караџић“ Баточина. Циљ рада је да представи 5 почетке библиотекарства и формирање су књижнице, а касније огранка у Бадњевцу, са посебним освртом на рад огранка, од 54 оснивања до данас, као и однос мештана према књизи.

За рад смо користили годишње и статистичке извештаје о раду библиотеке, правилнике, извештаје Матичне библиотеке у Крагујевцу, разговор са директорком у пензији, пензионисаним радницима, мештанима Бадњевца, као и доступну _ малобројну _ литературу о Народној књижници и читаоници у Баточини, где се у оквиру културнопросветног рада помиње рад Народне књижнице и читаонице у Бадњевцу, потом рад огранка библиотеке.

СТОРИЈУ

РО

БИБЛИОТЕКЕ

Народна књижница и читаоница у Бадњевцу

Почеци библиотекарства у Бадњевцу се према тврдњама мештана везују за период после Првог светског рата, када се са обнављањем рада сеоске основне школе, јавила потреба за образовањем одраслих, које је рат омео да на време заврше основну школу. Истражујући и бавећи се темом сеоске књижнице и читаонице, мишљења смо да је и у то време Бадњевац имао одређен број књига, којим је располагала основна школа. Писаних докумената о књижном фонду из тог периода нема, осим Школског летописа, који се сачувао случајно, на тавану школске зграде, а пронађен тек седамдесетих година прошлог века.

Потребе деце школског узраста није могла да задовољи скромна школска библиотека, па је село у жељи да што већи број младих и образованих приволи књизи формирало сеоску књижницу при обновљеној земљорадничкој задрузи 1920. године, која се као и · задруга – (кредитна, _ набављачка, житарска и сточарска), мењала и развијала у наредним годинама, а потом преселила у нови простор сеоског

Задружног дома изграђеног 1938. године. Са формирањем сеоске земљорадничке задруге Књижница добија просторију у истој згради, ради према потребама мештана, а књижничар је радник земљорадничке задруге, који ради без новчане надокнаде. У складу са развојем задруге на селу, растао је фонд књига намењен развоју пољопривреде, воћарства, виноградарства, повртарства и сточарства. У сеоској књижници и читаоници мештани су читали народне песме, календаре, сановнике и романе.

У прошлости су сеоске средине имале велики број неписмених мештана, међу којима су биле најбројније жене и девојке. Њихово описмењавање је наилазило на отпор заједнице или су га оне саме одбијале. Већ тридесетих година 20. века Бадњевац је имао велики број девојчица, које су редовно похађале наставу и настављале школовање у Крагујевцу и Јагодини.

Према тврдњама Жике Божића, сви мештани су се трудили да допринесу раду књижнице, да се знање и интересовање из различитих области шири. Књиге су добијане на поклон од појединаца, а нарочито се водило рачуна, да се чувају и редовно враћају у књижницу.

Соколско друштво је у Бадњевцу, према доступној литератури, основано пре Првог светског рата, а његов рад је обновљен одмах по завршетку рата. Његова активност огледала се у покретању културног живота села, организовањем и ангажовањем чланова у припремама различитих манифестација, најчешће приредби у „Вујичиној кафани", а потом и у учионици основне школе. Соколско друштво је својим приредбама помагало и рад Књижнице, набавку нових публикација, пропагирало читање, образовање и књигу. Књижница је са обнављањем рада Соколског друштва добила пуну подршку, а фонд књига се увећавао поклоном сваке године.

Народна читаоница у Бадњевцу је у годинама пре Другог светског рата краће време боравила у „Вујичиној кафани", коју су мештани назвали и кафаном „Божића". У кафану је стизала дневна штампа, коју су редовно читали образовани Бадњевчани или омладинци старијим неписменим мештанима, а потом водили разговоре о различитим дешавањима у земљи и свету. Читаоницу у кафани, користили су само одрасли.

Писана реч постаје актуелна пред Други светски рат, приметно је веће интере-