Slovo o Lapovu

совање за књигама и часописима и у селима у околини Баточине. У извештају о раду Народне књижнице и читаонице из 1940. године се наводи „да су јединице Бадњевац и Жировница опремљене извесним бројем књига и часописа". Планирано је оснивање жупске путујуће књижнице, али тај план није реализован. Сматрамо да су финансијске потешкоће као и почетак Другог светског рата, утицале да се замисао жупске путујуће књижнице не оствари, јер је основни циљ био да се повећа доступност књиге.

Народна књижница и читаоница на селу је увек била неопходна, а посебно у ратним годинама. У време Другог светског рата, значајно је оштећен фонд народне књижнице и читаонице, који је према тврдњама мештана садржао драгоцену сеоску документацију о свим фамилијама које су се населиле на тлу Бадњевца, са родословним стаблима предака пре досељења. Страдао је и већи број књига, које би данас имале статус старе и ретке књиге.

Рад књижнице у Бадњевцу се организовао у складу са потребама мештана. Књижница је у то време, као и данас, била отворена за све мештане (образоване, неписмене, младе, старе, богате и сиромашне), јер су сви подједнако могли да користе књиге (без — плаћања чланарине. Разлике између корисника нису постојале, јер сви долазе са циљем, да добију информацију о неопходној литератури и стекну одређена знања. У складу с тим књижни фонд мора да задовољи потребе народног просвећивања некада, а данас интересовања корисника.

Велики утицај на рад и развој Књижнице имали су сеоски учитељи. Мештани издвајају Светолика Вуксановића, који је у Бадњевцу провео свој читав радни век, а после Другог светског рата Јована Миленковића, Душана Радојковића и Миливоја Миновића. Љубав према књизи гајили су и најактивнији корисници, који су по потреби мењали раднике Задруге и Месне канцеларије у раду са корисницима, без новчане надокнаде, међу којима се издвајају Радосав Ћосић и Тодор Милановић,

После Другог светског рата, Књижница добија просторију у Дому културе, одакле је више пута пресељена из просторије у просторију у оквиру исте зграде, где се и данас налази, у просторији поред Месне канцеларије.

Сеоска библиотека у Бадњевцу

Посматрајући рад огранка у Бадњевцу од оснивања Народне библиотеке „Вук Караџић" Баточина 1965. године до данас, уочавамо потешкоће у раду, али и борбу за опстанак огранка која и данас не престаје. Огранак је претходних 55 година, мењао просторије боравка у више наврата, али су се те просторије налазиле у оквиру сеоског Дома културе. У почетку је то била просторија иза позорнице, која је била прилагођена тадашњем фонду књига, потом се 1978. године сели у просторије Земљарадничке задруте, због реновирања. Са повећањем фонда огранак добија просторију данашње Месне канцеларије, а простор у коме се данас налази служио је за организовање различитих течајева и обука мештана, састанака различитих асоцијација социјалистичког друштва, као и за организацију књижевних вечери и уопште куАтурног живота села. Огранак данас користи поменуту просторију, која припада Црквеној општини бадњевачкој.

Улога књижничара на селу је да просвећује и васпитава. Књижничар је особа од угледа из добре породице, лепо васпитан и образован. Он мора да буде упућен у дешавања у земљи и у свету, да прати штампу. Селима су одувек биле неопходне културне установе, које би утицале на ментални развој становништва, како би и село постало привлачно за живот и рад. У почетку су посао књижничара вршили хонорарни радници омладинци при Месној канцеларији, учитељи или други просветни радници,

који радом у огранку допуњавају фонд часова у основној школи.

Огранак је у почетку ради повремено, према потребама корисника. У години оснивања огранка у Бадњевцу ради омладинац, добровољно, без новчане надокнаде, по потреби мештана. У извештају о раду за 1966. годину налазимо податак, да у огранку ради књижничар Живота Радојковић, а потом омладинац Миливоје Јеличић, добровољно, без новчане надокнаде. Повремено је рад обављао Небојша Морача, радник основне школе, потом управник Дома културе или радници Месне заједнице, а тек касније књижничар. У извештају о раду огранка за 1970. годину стоји напомена да су: „Повремене јединице у Бадњевцу и Брзану несређено радиле.

(наставиће се)