Slovo o Lapovu

информација, али реч ноктурно је више него довољна да опишемо на шта личе А. прсти у Е. коси која опада налик лишћу у храстовим шумама. У маглама А. очију јасно се види кап смоле. Преко ње А. се везује за ЈЕ. и кад њено тело постане сасвим улепљено, тада је већ откуцала трећа вечност. Причињава јој се да види лавандастог лептира у сенкама које прави А. коса. Викнула би лептиру да напусти овај шах у коме мрак матира светлост, али из ње излазе само уздаси, не и глас. Викала би, али нема чиме. Једино најежене длачице по телу указују на опасност у којој се налази. Е. не види своје длачице, ни поре на својој кожи како се шире до димензија кратера, не види ни да су јој се зенице прошириле до пречника оног бунара, из кога ће А. узети воду не да се напоји, већ да се напије.

А. омамљеност шанса је за ЈЕ. бег. Наша служба свакако зна — то нам је и посао да знамо — да Е. и не жели да побегне. Спас је лепа реч, ето Си л заједно, сусретнутих, али Е, има осећај за причу, још више за поезију. Е. зна да је поезија исто што и нож у леђа, али траје дуже него реквијем и барем дупло дуже него смрт. Због поезије у причи чије су контуре, понављамо, библијске, али само контуре, Е. не бежи никуд. Остаје да лежи на маховини у облику слова С, без грла и такође видимо (без икаквог осећаја пријатности) без леве дојке.

Овога пута А. постаје запад. Поруку

"коју за њу исписује на леђима не смемо да преносимо у целости ради поштовања њихове најдубље интиме. Њу не бисмо открили ни Е, кад бисмо је срели. (јасно је да се то неће ни догодити.) Прсти су били брзи и Е. није испратила значење. Лавиринт се уплео у слово Ж. Требало је наћи излаз из оваквог лавиринта, из оваквог Ж. Уместо тражења излаза, рекли смо да Е. не занима спасење, она је лежала. Мирно па све узбуђеније. Нарочито онда када се А. нашао у линији њених прстију. Његови су, да, имали укус дувана и укус ње саме. Његови се нису на моменте разазнавали од њених. Његови су, дакле, били гране што су

чешљали њену све проређенију косу.

ЈЕ. тада види како су А. способности постале увећане, онако како се то дешава сваком ко је вољен. Све више и више, А. је постајао дрво. Разгранавао се у њену косу, затим и у лобању, растао је тако тихо и моћно у њиховом свечаном ћутању, баш као реквијем. Е. испушта уздахе – некада, у прошлости, оној која је дошла након прадавних времена, древне жене су уздисале од рада – Е. не ради ништа, само уздише, А-дрво узима њен угљен-диоксид, и све је више кисеоника око ње. Е. није научила да човека убија оно што га и храни, ако је претерано. Учи то у тренутку кад не може да дише.

Опажа да је оно што јој је личило на лептира у А. коси-крошњи, у ствари врх копља из А. освајачких похода, закачен за његова леђа. Размишља краће него што траје само зачеће бића и прецизно, како то уме онај ко барата оригами-листом, проналази А. срце. Смола тече млазевима по маховини. Док подносимо овај извештај о последњем сусрету Е. и А. у улици М, о томе нико не зна ништа. Власник стана, извесна Д, отвара широм прозоре ка северу.

О томе извесно не зна ни сам А, док чекајући промоцију своје књиге о лептировима испија пету кафу у оближњем кафеу.

У том тренутку Е. сувише неопрезно излази из воза, нестрпљива да упозна А. Не чује своје срце због кофера што лењо поскакује за њом. Поскакују, помало, и њени бокови. Пада јој на памет да уђе у кофер, као у тајну. Точкићи траљаво нагризају асфалт у Л.

„Пупак Балкана“ (Лапово, 2020)

МИЛИЦА ВУЧКОВИЋ (1985) је студије

књижевности завршила у Ниту. Докторанд је на Филозофском факултету у Новом Саду на теми о Његоту. Бави се широким спектром послова у сфери књижевности и културе, од којих највише издваја иновативне облике рада са децом и младима, беседе и предавања о Његоту, као и предавања о јапанским писцима и познавање самурајске етике, у склопу проучавања ортких и свеђиких ратничких кодекса. ПЛитше есеје, поетску прозу и поезију у прози.