Slovo o Lapovu

Милица Вучковић

БИЛО ЈЕДНОМ У Л.

Воз никада не стаје у тачно одређено време на станици, али из њега увек на дређени начин излази одређена особа, означићемо је словом Е. Из вагона Е. најпре промоли главу, погледа увек прво лево, из разлога само њој знаних, потом десно, звучно спушта кофер на перон и тек онда и њена стопала нечујно додирују тло. Барем тако обиЕ. стопала

ОРЗОУ КРОЗ ВЕКОВЕ

К + 5 О = 5 о о 6 "У 3 5 = > Ф > 55 > 5

> О 5 ЛО = ~а 5 (о а О о Е -5 > = о 5 о 5

2 ством, унајмљени од стране специјаАних служби за праћење људских осећања, врло добро знамо да ЕБ. не додирује тло. Нарочито не када треба да се сретне са њим. У даљем тексту означићемо га једноставно словом А.

Сусрет Е. и А. има контуре библијске приче, али ништа више од тога. А. чека Е. у свом возилу неодређено премештајући своје прсте са волана на дугме за претрагу радио станице. А. прсти имају мирис дувана, о чему ми свакако знамо мање него Е, која би и о укусу дувана могла да нам каже нешто више, али Е. и не зна да ми постојимо. Неискусни посматрачи рекли би да су А. прсти веома нервозни, нервозни готово као срца путника који у последњој секунди пристижу на станицу, али то није тако. А. прсти су срећни. И Е. ће бити срећна када угледа те прсте. Могли бисмо помислити да Е. ништа сем А. прстију и не примећује када се сретну. То никако није истина. Е. примећује много тога корачајући према А. Примећује да град (означићемо га словом Л, не без разлога) сваким њеним наредним доласком постаје све више лавиринтичан. Лавиринтичан, помишља Е, опет слово Л, како ме само прогања. У возу Е. увек прави лептира од папира у боји лаванде. Лето је. Опет Л. „Лети, лавандасти лептиру!“, говори Е. пуштајући лептира кроз прозор. Лептир полети према пољима сунцокрета. С је веома лепо слово, закључује Е. Ми пратимо њена осећања. Слово С семе је засађено у њеном срцу. Видећемо шта ће из њега израсти.

НА

Кроз лавиринт који води до А. возила Е. примећује да што више жури, корак јој се смањује. То је само још један разлог више да престане да корача и да попут свог лептира полети. У тренутку доласка А. возило личи на цвет. А. је давно уочио Е. способност да се по потреби претвара у лептира. Наша служба региструје у његовом стомаку благу стрепњу: Е. то не пада ни на памет, а ни на срце, али А. зна колико лептири могу да живе. Ипак, А. потискује своје празнање, љуби Е. у врат и отвара јој врата.

Даље се они возе на југ, у улицу коју према кодексима наше службе не смемо да откривамо, па ћемо је обележити словом М. Наравно да ово слово нисмо изабрали тек тако, насумице повлачећи азбуку. М је музика коју слушају кад се возе. Музика толико свечана и страшна, као реквијем. Е. је необично весела, неко би рекао наивна, површна, немарна. Ми знамо да Е. прати временску прогнозу. Врло добро зна да после животних прилика наилазе хорде облака без услова да се на њима живи. Врло добро зна да музика свира крај. „Спасићу нас“, саопштава Е. древном моћи прадавних жена, док јој ужарено грло гори, као да је само гротло пакла. И пушта песму поново.

Соба у улици М. обрасла је у маховину. „Ишли смо толико дуго на југ, да бисмо стигли на север“, каже Е. ширећи своја крила по мекој зеленој постељи. А. размишља са које стране да јој приђе, његова крв тутњи попут воза, никад у рикверц, првен у лицу попут руже коју ниједан лептир неће заобићи, препона врелијих од ЈЕ. грла, одлучује се за источну страну. Пре него што постану музика, реквијем из његовог аутомобила, он јој исписује причу на леђима (опет Л). Свака прича је библијска, Е. још увек не поставља сувишна питања, Е. пушта његове прсте да јој урезују слова: Н, О, Б, Ч. још увек Е. зна решење, иако нема проблема. Кад буде имала проблема, неће знати решење. Али до тога има још читавих пет и четврт вечности.

Е. и А. као музика понајвише подсећају на Ш. О овом уметнику наша служба није овлашћена да даје више