Slovo o Lapovu
аутомобила загрлио децу коју нисам видео равно три године и осам дана. На капији ме сачека жена а пред кућом старији брат Лаза који је за време окупације напустио Београд, дошао у Лапово и ту у мојој кући седео. Сузама радосницама не беше краја, оне нису већ више капале, оне су се лиле из свију очију које су овај сусрет гледале“. Био је запрепашћен стањем у којем му се налазила кућа. Све је било уништено, али је ипак био срећан зато што је затекао живе све чланове породице.
Пре него што је Народна скупштина након ослобођења државе, могла да настави рад у Београду, чин уједињења Срба, Хрвата и Словенаца био је извршен 1. децембра 1918. године. Проглашењем уједињења, престала је законодавна функција свих народних представништава _ на _ територији уједињене државе. Та иста судбина чекала је и српску Народну скупштину која је сазвана за 14. децембар у Београду да заврши најважније послове и да из своје средине изабере чланове који ће ући у Привремено народно представништво.
Фото: Историјски архив Шумадија
18
Првом седницом Народне скушштине у хотелу „Париз“ председовао је први потпредседник Љубомир Јовановић. Он се обратио народним посланицима следећим речима: „Ево дана и ево часа на који се мислило, за који се радило, за које је страдало и за који је живело наше племе... Од сеобе народа, која је можда једина била овако крупан догађај у историји људи, као што је овај рат, ми смо, ми Словенци, Хрвати и Срби, кроз векове носили сви, више или мање, јасну идеју свога уједињења. Све што смо у прошлости имали најбоље и највише у племену, радило је за овај чин, који је данас свршен. Славимо га и радујмо му се. Радујмо му се, иако смо га искупили ужасном ценом. Та цена, то је источена најбоља крв наше земље, то је сатрвена најјача снага њена, то је уништено тециво многих радних покоЛења пре нас...“ Као председавајући Народном скупштином прогласио је чин Уједињења јужних Словена.
Своје погинуле мештане није заборавио ни након ослобођења. Био је председник одбора за подизање споменика изгинулим Лаповцима. Одбор се састао на Видовдан 1919. године и био је састављен од најистакнутијих представника овога краја. Споменик је подигнут након 15 година, 3. јуна 1934, године. Љубомир Јовановић је пред окупљеним народом између осталог рекао: „Рат нисмо хтели, нисмо кукавички клонули и подлегли, бачену смо рукавицу прихватили, борили смо се, падали и гинули, животе своје давали за слободу свију вас, отишли смо са овог света пуни снаге, да би сте ви могли остати у пуној слободи, да се слободно развијате, привредно и културно напредујете, за поколења учите како треба отаџбину чувати и бранити и за њу слободу давати.“ Овај споменик и данас сведочи о храбрости српских војника и славној прошлости Лапова.
Љубомир Јовановић преминуо је 1945. године у Лапову у осамдесет и четвртој години живота. Оставио је неизбрисиви траг у историји Лапова. Данас у сећање на њега једна улица у Лапову носи његово име.