Slovo o Lapovu

који су са војском и владом избегли у савезничке земље, почели су да се сакупљају на острву Крфу. Када је утврђено да је избегао довољан број народних посланика потребан за несметани рад Скупштине, она је била позвана да настави рад у вароши Крфу указом од 16. јула 1916. који је потписао регент Александар Карађорђевић. Један од тих посланика био је и Љубомир Јовановић.

Током боравка на Крфу учествовао је у доношењу одлука важних за српски народ који је живао у избеглиштву, али и под окупацијом. Обавештајном бироу на Крфу је послао молбу да се помогне 20 породица из Лапова које су се налазиле у тешком стању, јер су њихови чланови изгинули, интернирани или су се налазили на фронту и о њима није имао ко да брине. Његовим личним инсистирањем поправио се положај српске деце која су се налазила на школовању у Француској. Поред тога, борио се да се деца која се налазе на фронту, а којима је остала само матура, пошаљу на школовање. Као разлог у свом дневнику написао је: „Разлог је тај што смо у овим ратовима остали сасвим без школоване омладине, а она нам је врло потребна у будућој великој Србији, иначе бићемо преплављени са интелигенцијом Хрвата и Словенаца и онда велика Србија неће личити на Србију, већ више на хрватску краљевину“. Својом упорношћу и разговором са министрима просвете и војске, а затим и председником _ владе _ Николом _ Пашићем успео је да своју идеју реализује. Министарски савет донео је одлуку да се сви млади који нису положили матуру пошаљу на школовање, а када положе врате у војску. У свим овим потезима огледа се сва величина Љубомира јЈовановића који је имао јасну визију Србије након ослобођења. Пред сам крај рата у влади коју је формирао _ Никола Пашић 14. фебруара 1918. године Љубомир Јовановић је изабран за другог потпредседника. Крајем јуна 1918. године аутомобилом креће у десетодневни обилазак Солу-

Фото: А сторијски архив Шумадија

нског фронта. Ка Лапову је кренуо 23. октобра, а на путу се сусрео са престолонаследником Александром Карађорђевићем који му је јавио да је Лапово ослобођено:

„ја вам Г. Јовановићу честитам.“

„Не знам на чему, Височанство“ „Овог часа добио сам телефонске извештаје да је наша војска ушла у Лапово. Ви ћете сигурно још сутра пожурити да одете вашима у Лапово, Ваши су слободни.“

Тако је и било. Како се приближавао месту свог рођења, био је све нервознији. Пролазећи кроз Србију увиђао је какву је пустош оставила окупаторска војска. Када је дошао до Рогота између осталог је написао: „Некада најлепша шума у Србији, од храстове, јасенове и брестове шуме данас је пољана, нигде ни трна ни грма све је непријатељ посекао и однео за своје фабрике“.

Кад је стигао у Лапово, угледао је жене и децу који су са букетима и цвећем у рукама дочекивали српске војнике. Свој сусрет са људима описао је овако: „Цвеће и букети са свих страна падају на аутомобил, просто да се погине од букета. Клицање добродошли и узвици „ено га чика Љуба на сваком кораку... Не знам од куда и зашто али и они који ме нису од раније баш радо гледали, сада су се и они тискали и грабили да буду међу првима који ће се са мном поздравити... дођох према авлији и деци. Деца као из једног грла викнуше „оцо! Као одговор на њихов узвик оте ми се из грла децо моја!" Скочио сам са