Slovo o Lapovu

негативан начин повезали са архетипом религиозном човека у свом несвесном и воде отворену борбу против овог дела своје личности негирајући је.

Овакав начин је свакако деструктиван, односно самодеструктиван и не може довести до самоспознаје.

Друга тачка је унутрашња борба са сложеним негативним особинама које имамо, као што су сујета, посесивност, љубомора. Ове емоције су веома сложене и видећемо да их јако мала деца или неке животиње уопште немају. Сваки човек дакле, има ове особине, а корак ка зрелости је да човек постане свестан ових особина и да уђе у борбу са њима, односно да покушава да их поправи. Када човек каже да није сујетан или поставља себе као пример исправног понашања (сигурно сте се сусрели са људима који када говоре о неком другом као негативом примеру, причу завршавају говорећи о себи: а ево, на пример ја...) свакако није зрела личност.

Поента је да ових десет тачака, надопуњују једна другу, настављају се једна на другу и сложене су, тако ћете у неким уџбеницима уместо десет особина, наћи шест. Управо је реч о психологији, а не о математици, и ове особине воде једна у другу, произилазе једна из друге и допуњују се. Свакако је смисао да нема границе у човековом сазревању, и да човек треба да кроз читав свој живот расте, сазрева и развија се.

Следећа тачка је способност да волите неког другог, а не самог себе. Јеротић нам је као студентима често говорио о овој тачки тумачећи Божију заповест да волимо једни друге (ближње) као себе саме. Први проблем је тај што многи људи искрено не воле ни себе. Нарцисоидне личности, на пример, воле само себе, али с друге стране има и оних личности које усред комплекса ниже вредности не воле ни себе, те нису у стању, самим тим ни да воле друге. Тако, у овом случају, требамо најпре доћи до самоспознаје заволевши себе, да би онда, здравом љубављу могли да волимо и људе око себе.

Све људе може волети само Бог, те је прича о „љубави према човечанству" често само маска, у којој нема љубави према конкретном човеку, што би рекао Достојевски, највећи учитељ Јунга, треба да волимо и оног нашег најмањег брата, колико год он обичан, неугледан и мали био.

Наредна ставка је типично Јунговска и односи се на контролисање својих нагона и импулса, на коју се одмах наставља и следећа: контрола агресије. Агресиван човек јесте зрео човек и агресија је нешто својствено људској личности. Из житија светих, па и из јеванђеља видимо на моменте агресивно понашање и изузетно светих људи. Зрелост се састоји у контролисању ове агресивности. Односно, задржати ту ватру у себи, ревност, рекли би свети оци, али без мржње и беса. Бојажљивост, страх и бекство од неприлика је одраз незрелости.

Следећа тачка је способност подношења несрећа. Сваки човек пролази кроз искушења и патњу. И Христос је прошао кроз страдање. Једноставно, до васкрсења се долази кроз страдање, односно пут до Васкрса пролази кроз Велики Петак. Ако пажљиво погледамо Давидове псалме, исти је аутор који је написао „Господ је пастир мој и ничега ме неће лишити... чаша је моја препуна на видику непријатеља мојих" али и „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио". Дакле, исти је човек који је прошао кроз фазу свести о богатим даровима које му је Бог дао, али и кроз богостављеност. Зрела је она личност која је у стању да се носи са недаћама, односно она личност која кроз најтеже животне недаће прође са најмање психичких - душевних озледа.

Наредна особина зрелог човека је поседовање зреле, а не инфантилне савести. Овосу типично психолошки термини, преведено на језик данашњице, обичног савременог човека, инфантилна савест се заснива на претњама, страху, осећају кривице и садистичким или мазохистичким односима према себи и околини. Ако ових особина нема, реч је о зрелој личности.

Последња особина је способност да будемо независни. Односно слободни од спољних негативних утисака. Ова особина садржи у себи помало све претходне и манифестује се, између осталог као способност да бирамо пријатеље, односно да одбацимо оне који на насутичу негативно.

Надам се да сам вам овим текстом, следећи Јунга, и Јеротића, али и своју десетогодишњу праксу пастирског исповедања људи, као православни свештеник, помогао да направите барем један мали корак ка самоспознаји и исправљању својих лоших особина.