Slovo o Lapovu

народе. Јунг је тако и открио колективно несвесно.

Неких стотина година пре Јунга, руски религиозни философи говоре о колективном несвесном само га називају другачије,

" „душом света .

О чему се заправо ради“

Колективно несвесно је најдубљи слој наше психе. Пошто је најстарији, тај психички слој је и најутицајнији: у колективном несвесном је сачувано сво сећање наших предака.

Широм Србије, на пример, постоји прича о гвозденим алкама на којима би се привезивали бродови. Ја сам лично чуо приче о алкама на Ртњу, на Бељаници, Јухору и Ресавским хумовима. Вероватно и и на другим планинама ван источне и централне Србије постоји прича о алкама. Нико никад није видео ове алке, али свако са којим сам разговарао је знао неког ко је те алке видео својим очима. У једној радио емисији, археолог проф. др Ђорђе Јанковић објаснио је откуд потиче ова прича о алкама: реч је о колективном несвесном сећању на потоп. Ето, колико је Јунгова аналитичка психологија утицала не само на неуропсихијатрију и медицину, већ и на друштвене, хуманистичке науке.

Дубоко у нашем несвесном похрањене су идеје, на пример о хероју, отуд свака прича, сваки филм који направимо има свог хероја; о Великој Мајци, отуд је хришћанска истинита прича о Дјеви Марији, Богородици, лако прихватана од људи који немају никакво богословско образовање.

Владета Јеротић је свакако у научном смислу следбеник Карла Густава Јунга, али је његово учење унапредио и надоградио, јер Јеротић потиче из православне културне и духовне традиције и цивилизације, која је Јунговом учењу, а кроз Јеротића дала нов идругачији израз.

Верујем да би се и сам Јунг, данас, сложио са Јеротићем. Сам Јунг никада није био догматичан што се свог учења тиче, теорију о архетиповима, ка основним јединицама колективно несвесног стално је допуњавао, развијао и надограђивао.

Јеротић је написао преко седамдесет књига, из области психологије, али и теологије. Писао је много о утицају религије напсиху људи, допуњујући Јунга, говорио је да у људској психи постоје три паралелна

слоја: пагански, старозаветни и новозаветни. Оно о чему данас желим да говорим је оно што нам је данас као друштву, али и као појединцима потребно, а то је како да дођемо до тога да свако од нас постане зрела, или оно што се у психологији назива интегрална личност.

Зреле личности чине зрело друштво, а зреле личности настају у здравој средини у здравим породицама, пре свега. По речима Владете Јеротића, што је више незрелих личности у неком друштву, то су и шансе мање да се то друштво развије и оствари своје циљеве, односно да оствари могућности које потенцијално има.

О зрелости Јеротић је писао у књигама „Мовек и његов идентитет" и „Човек на путу зрелости", те их овом приликом топло препоручујем. Постоји десет ступњева, десет ствари, или ако је тако лакше, десет тачака које човек мора да оствари да би био интегрисана односно зрела личност. Наравно, јако, јако ретке су особе које остваре свих десет ствари, готово да спадају у статистичке грешке. По неким психолозима само један одсто становништва оствари свих десет особина.

Неко у двадесетој години оствари већину од десет тачака, неко и у педесетој не остварини половину.

Прва тачка коју човек мора да оствари да би био зрела личност је религиозност. Ово нисам рекао ја, православни свештеник, већ Карл Густав Јунђ оснивач, творац и утемељивач савремене психологије и психијатрије. О чемусе заправо радиг

Када је религиозан, човек се повезује са архитипом ћотто геПа1ов5из у себи, односно са идејом Бога коју има у колективном несвесном. Осим што је религијско биће, човек је свакако нагонско, биолошко и социјално биће, али да би човек, као део друштва као личност, не као индивидуа, био зрео, први корак који би требало да направи је да постане религиозан, односно да се повеже са архитипом религиозног човека у себи.

Одавде изведено, атеиста не може бити зрео човек, што је потпуно тачно. Човек који негира постојање Бога, не може бити интегрисана личност. Одавде, наравно изузимам антитеисте, оне који су богоборци у правом смислу речи, јер сусе они на