Slovo o Lapovu
ЗНАМЕНИТИ ЛАПОВЦИ
Јовица Николић
МИХАИЛО ПАНТОВИЋ (1944 -2023)
Михаило Пантовић је рођен 1944. године. Одрастао је и васпитаван у учитељској породици. Био је народни лекар. Преминуо је почетком ове године. Сахрањен је 16. јануара 2023. на Варошком гробљу у Крагујевцу. Проф. др Михаило - Микица Пантовић написао је 2007. за књигу Црвеног крста Лапово:
ПРИСЕЋАЊА ИЗ ПАНТОВИЋЕВЕ
ШКОЛЕ
Пантовићева школа
УРА ЖИКЕ Фото: Архива Црвеног крста Лапово
Отац и мајка дошли су одмах после рата у Лапово. Школа у познатом ТУ реону још није била завршена. Они су били први који су се уселили у њу и започели искрено и са ентузијазмом своју учитељску и просветарску мисију. Није то никада било само радно време. Истина, тетка Лоја, фамлуз и домаћица, десна рука школе, користила је месингано звоно тачно на време. Али, главне ствари су се одвијале после школе. Увече, без обзира на време - кишу, хладноћу окупљало се много њих. Нису то само били млади, долазиле су све генерације. Старији су долазили на поверљив разговор. Био сам мали, отац ме је обожавао - то тек сада знам, држао ме је на крилу често док је са њима поверљиво разговарао.
Урезала ми се тако једна реченица на крају једног разговора: „Значи, да се жени, ти исто мислиш..." Питали су га за савет, освојио је срца тих тада скромних људи, махом упућених на земљу или железницу.
23
Поверење тих људи тек изашлих из рата није било лако стећи.
Али, однос према деци, школи, свакодневници, ангажовање око увођења струје, свакодневна виђења и разговори, решавање проблема, организовање приредби, стручних састанака, ђачких кухиња и безброј обичних ствари учиниле су да од „Уче" и његове супруге, Миле и Милета, како су их звали да они полако срасту са народом у једну целину и да тако школа постане у народу - Пантовићева.
Седамдесет и пет година учитељи Отац је био са села, из Кикојеваца из
горње Груже, а мајка право градско дете, отац јој је био директор Гимназије, деда међу првим учитељима у Србији. Те две линије као да су се огледале и у школи.
Двориште је било беспрекорно, „Уча" је формирао летње учионице обрасле пузавицама у дворишту, био је то право врт са љуљашкама, клацкалицама, лејама цвећа... Ђаци су знали које је њихово дрво, преко лета су долазили да га залију. После много година знао сам понеког од њих да питам: „Је ли, који беше твој јаблан:". Питање би увек измамило осмех и прецизан одговор.
Докторе, помагај
У Лапову, у богатом Поморављу, био је обичај да се понешто донесе учитељу. Тако је то било бар после рата. Једног дана појави се једна отресита сељанка, право пред учитељицу, носећи певца... Моја мајка, чим је виде, некако започе: „Па, ниси то требала дадоносиш". Сељанка даде певца и оде.
После пар дана иста та сељанка приђе учитељици и онако шеретски рече: „Слушај, бре учитељице, само да знаш ја сам оног певца понела на пијац".
Једног дана носе на носилима једног Мујковића, мога друга из детињства, правог, оригиналног Лаповца, увек спремног за шалу. Али, сад је био у муци, стегао га ишијас. Дуго се нисмо видели, годинама. Ипак, иако сам био у белом мантилу, одмах ме је препознао и због муке завапио: „До-