Slovo o Lapovu

стабло, све до крошње. И са те зелене клупе се видело како носе мрвице, комадиће лишћа, траве. А, поред је растао жбун ружа сасвим сићушних цветова, које би тако добро дошле нашим луткама, али је наредба била да нема ни макац. У том чекању нас је својим присуством почастио и шеф станице, прилазећи одмереним кораком одговорне особе, стао би пред нас и са поштовањем скинуо железничарску капу, ставио је под мишку и лаганим наклоном поздравио Баку. Она би се осмехнула, нагињући главу као врабац. Шеф станице би помиловао нас две по главама и питао је: - Локалг

- Локал – одговарала је Бака.

- Видео самга јутрос.

Тај разговор нам није баш ништа говорио, тако да и није била нека штета што га је прекинуо писак локомотиве. Иза далеких багрењара се појавио густ дим и чуло познато »туду – тудум«. Стизао је воз. Бака је устала, ухватила нас опет за руке, шеф станице је вратио капу на главу, и сви смо кренули ка шинама. У облаку паре је стизао воз, заустављајући се уз шкрипу кочница и тутањ. Из њега су излазиле жене натоварене корпама, помажући једна другој да сиђу низ степенице, деца коју су путници подизали и додавали онима који су већ сишли, за одлазак из села упарађени домаћини са шајкачама на главама, ђаци и – наш Деда. Пришао би нам и све нас изљубио, само се шеф станице извукао са срдачним руковањем.

Кући смо се враћали брже но што смо стигли, Бака и Деда су корачали испред нас, коначно смо биле пуштене да ходамо саме, без држања, али са упутством да гледамо куд идемо, да не изгребемо ципеле, упрљамо доколеницеи хаљине, да...

Код куће је следило колективно пресвлачење у непарадну, свакодневну одећу, постављање стола за ручак. Док је Бака, овај пут много тише, чангљала лонцима, Деда нам је уручио свакој по једну чоколадицу, наравно уз упутство да се прво једе ручак, па онда слатко, а и било би добро кад их не би одједном појеле, него нешто и за сутра сачувале.

14

Супу смо јели без разговора, и тек када је однета са стола, коначно смо могле да га питамо:

- Деда, где си биог

- У Лапову – важно је одговарао.

- Самоу Лаповуг – разочарано смо питале. Просто нам се чинило да сва она конспи-

рација, упарађивање и планирање би

требало да буду за нешто много веће од

одласка у Лапово.

- Самог Како »само«г! – строго би поновио

Деда.

- Па, ниси ишао негде...

- Гдег Знате ли ви шта је Лаповог Лапово је

пупак Балкана! Пупак Европе!

Уследило је предавање, које је наставак ручка бацило у други план, као и могућност да се, након завршетка истог, устане од стола. Сестра и ја смо морале да саслушамо све о стратешкој важности Лапова, у коме се укрштају, у чвор везују, сви возни правци који спајају север са југом, запад са истоком, о Првом светском рату и композицијама које су возиле војску и провијант, топове и муницију на север, али се онда враћале, све док се могло, пуне бегунаца, о Другом светском рату и бици код Стаљинграда која је почела, па стала, јер се чекало да стигне бензин преко Балкана, преко Лапова, о далеком западу и још даљем истоку, о свим путевима који се у том пупку укрштају...

За то време смо нас две збуњено покушавале да замислимо град мали као пупак или пупак велики као град. Поред нас су марширале војске, трговци, студенти, ђаци, здрави и болесни, важни и небитни, путници свих фела, свет који је текао крвотоком железница и сретао се, мимоилазио, застајао само на трен или остајао заувек, све оне којима је Лапово мењало животе и било пупак њихових судбина.

Лапово.

«

„Пупак Балкана (Општинска библиотека „Слово“ Лапово, 2020)

Фото: Архива Библиотеке