Slovo o Lapovu

такву ивицу да се особама ненавиклим на рад са оштрим предметима није препоручивало да им преблизу прилазе.

Последњим снагама, више напамет но што је могла да види, Бака је пеглом прелазила још преко сакоа, завршавајући ту акцију кратким и задовољним: »Ето«. Том истом речју је затим Деда, уз климање главом, давао прелазну оцену њеном раду, успут скинувши са опегланих предмета длачице, које је само он видео. Пред то преспављивање, из собе наших предачких завереника се чуло шапутање, и повремено шиштање, сувише тихо да би нас две коначно могле да прислушнемо о чему се ради и где је то »тамо« куд се Деда намерио.

Јутро које је затим свануло је било битно

другачије од оних на које смо навикле. Деда је нестао, а заједно са њим и бела кафа коју нам је редовно доносио у кревет. Све што је Бака имала да нам каже је било: »Вратиће се брзо«. Та кратка реченица је у себи садржала сушту супротност изнесене тврдње, такорећи била је јако сумњива. У то име је Сестри и мени приређен оскудан и убрзан доручак, »једите пекмеза и леба, шта вам фали, то је здраво«. Пре подне се вукло као гладна година, из подрума се чула лупа поклопаца о шерпе и шерпи о недужни шпорет, која је одавала Бакину нервозу. Она се потврђивала и кратким одговорима заинтересованој комшиници, налакћеној на заједничку тарабу: »Отишао је, данас се враћа.« Куда и зашто, ни она, ни ми јошувек нисмо могле да сазнамо.

Ипак су, око поднева, ствари почињале да се мењају. Бака нас је постројила, наредила умивање са обавезном контролом резултата, уз упутство да колена имамо посебно да орибамо, јер је »просто срамота да девојчице имају таква прашњава и зелена колена«. Огреботине и убоје није помињала, то итако није могло да се опере.

После испуњеног задатка, додатно нас је истрљала мокрим пешкиром, којим су комотно и коњи могли да се тимаре, и који је на нама остављао ружичасте трагове Бакине приљежности. Затим смо се нас две предале, односно дигле руке увис, да би на нас биле навучене свеже испеглане хаљине. Оне које су нам облачене само за посебне прилике, када је требало да изгледамо »пристојно и како бог заповеда«. Ово божје умешавање у изглед девојчица на распусту у селу нам никада није било јасно као

13

појава, али нико од одраслих није био заинтересован да нам то религиозно питање детаљније објасни.Следило је седање на столице, коју је Бака покрила чистим чаршавима, да случајно негде не поткачимо или испрљамо хаљине, обување белих, кончаних доколеница на декоративно распоређене рупе, и црних ципелица на којима смо могле да се огледамо. Онда нас је Бака огрнула свиленкастим марамама и приступила чешљању, које су пратили коментари по питању неквалитета наше косе, али и невероватних ствари које је из њеишчешљавала. - Да ли је могуће да толико труња и лишћа скупите на глави: Где си се завлачила, откуд трњег Ово не знам ни шта је, одакле ти ово, јелто било живо, па умрлог

Обе смо добиле машне, ја са сваке стране главе, а сестра на врх исте, захваљујући чему смо давале утисак да је само питање тренутка када ћемо да полетимо. Тако упарађене смо морале да останемо да седимо, са нас су само скинуте оне заштитне мараме, и чекамо да се Бака уреди. Било је то нешто најдуже што је времену могло да се деси, растезано је до границе пуцања, где га је већ чекало наше стрпљење. На крају, када смо већ мислиле да је Бака побегла кроз прозор и емигрирала, она се појављивала, свеже натапиране косе, у хаљини из које је вејао мирис на чисто, о једну руку јој је била окачена црна ташница, а другом је са себе скидала непостојећу, последњу длачицу. - Идемо! – командовала је Бака, и обе ухватила са руке, давши нам тиме до знања да ћемо се тако кретати до коначног одредишта, без мрве могућности да се мрднемо одњеи запрљамо.

Тако упарађене смо корачале сеоским сокаком, који се пружао дуж пруге са које се, на врућини, ширио мирис машинског уља, не дајући камилици која је уз пут расла да дође до изражаја. Када нам се бадњевачка железничка станица приближила на дохват руке, а пут почео стрмо да силази, прешле смо пругу, пазећи на камење које нам је шкргутало под корацима, масне пружне прагове и шине, све до стазице која је водила под велике кестенове.

Ту смо морале да седнемо и будемо мирне, иако је толико тога имало да се види и чачне. Рецимо, у дну једног од кестенова је из великог мравињака мраве водио пут уз