Slovo o Lapovu

ЗНАМЕНИТИ ЛАПОВЦИ

Јовица Николић

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН СТВАРАЛАШТВУ

Тдео

Протојереј Живан Маринковић, рођен је у селу Пајазитову, срез крагујевачки, трећег маја 1899. По завршетку основне школе 1910. уписао се у деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду, који је са прекидом због ратова 1912, 1913, 1914-1918. завршио марта месеца 1921. у Сремским Карловцима, где је Богословија због недостатка зграде у Београду после завршених ратова била премештена.

Одмах по завршетку Богословије у априлу примио је свештенички чин и постављен на сењску парохију при манастиру Раваница. На овој парохији остао је до новембра исте године када је премештен у лаповску парохију.

Пошто му је Београд био близу, уписује се на Православни богословски факултет и завршава га до јуна 1926. године. Још пре завршетка факултета, маја месеца изабран је за државног питомца и послат на Римокатолички богословски факултет у Стразбуру, Француска ради специјализације у изабраној струци. По завршетку, 1928. постављен је за суплента Богословије у Сремским Карловцима, одакле септембра 1931. прелази у Београд за катихету Треће женске гимназије, ради даљег усавршавања. Ту га маја 1939. затиче избор за ректора Призренске богословије.

Када је рат избио 6. априла 1941. и школа морала да обустави рад, пошто му је претила смртна опасност, повукао се у Србијуи ставио на располагање Светом архијерејском синоду. Како се на територији окупиране Србије тада нашло преко 200 ученика из свих предратних богословија, Свети синод настојао је код немачких окупаторских власти да одобри отварање једне богословије и да сакупи ученике. Власти су одобриле, али се није могла наћи слободна зграда све до јуна 1943. Зграда је

24

нађена у Нишу и Богословија је, у најтежим

условима почела са радом од Видовдана и радила до 20.октобра. Тада је дошло до бомбардовања Ниша и школа је пестала са радом.

По завршетку рата и ослобођењу, Призренска богословија је обновљена и почела са радом 1947. Живан Маринковић је опет на њеном челу. Али преживљене недаће за време рата, натчовечански напори за одржавање школе и њено нормално деловање, нарушили су његово здравље и навели да затражи пензију од првог јула 1955. године.

Свети архијерејски синод прихватио је његову молбу и тим поводом издао му писмену захвалницу (Узима се на знање извештај Његовог Преосвештенства епископа рашко-призренског господина Владимира о разрешењу дужности досадањег ректора протојереја ставрофора г. Живана Маринковића, који је по својој молби стављен у пензију. Свети архијерејски синод му овим изражава признање за његов досадашњи пожртвован и несебичан рад на дужности ректора Призренске богословије). Прота Маринковић био је плодан писац. Још од самог почетка свога јавног рада у Цркви сарађивао у свима црквеним листовима и часописима. У временском распону од пуних пет деценија објавио је око 250 чланака, од којих је половина из неисцрпне ризнице светих Отаца.

16. фебруара 1976. упокојио се у Господу ректор Призренске богословије у пензији, отац Живан Маринковић. Опело је обављено у Саборној цркви у Крагујевцу. На опелу су чинодејствовали Њихова Преосвештенства епископ шумадијски Валеријан и епископ жички др Василије, ректори Београдске, Карловачке и Призренске богословије, мноштво свештеника и 4 ђакона.

После опела, са овим врлим пастиром, просветним радником и васпитачем многобројних гимназијских и богословских генерација, опростио се протојереј ставрофор Драгомир Крстић из Крагујевца.

Наставиће се...