Slovo o Lapovu

Зрењанина, у Банату. Милутин Шумановић, отац Саве Шума-

новића био је шумарски инжењер из Винковаца. Милан, отац Милутина Миланковића био је трговац и сељак, бавио се политиком у родном Даљу.

Отац Милеве Марић био је аустроугарски официр, Милош Марић.

Павле Панчић био је сељак, сточар, али је његов брат био архиђакон у Госпићу, те узима малог Јосифа код себе на школовање.

Михајло Петровић Алас, био је један од најзначајнијих српских математичара, професор и академик, отац му је био Никодим, професор Београдске богословије, а мајка Милица, кћи проте Новице Лазаревића.

Тодор Цвијић био је трговац.

Петар Принцип био је земљорадник и сточар.

Недељко Чабриновић, младобосанац, такође један од атентатора на Франца Фердинанда, био је син кафеџије, Васа Чабриновића. Отац Јована Дерока, архитекте, који је градио Храм Светог Саве био је Евгеније Дерока, високи чиновник на железници...

Отац Момира Коруновића, кога су називали српски Гауди, архитекте, који је пројектовао палату Министарства поште, зграду Маршалата Краљевског двора, православну Цркву у Љубљани, стари епархијски дом у Пожаревцу, Цркву Ружицу на Калемегдану, гимназију у Сремској Митровици из 1930, био је прота Петар Коруновић, свештеник.

Отац Слободана Јовановића, који се налази на новчаници од 5000 динара, и сматра се једним од првих Срба који уопште носи име Слободан, ректор Београдског универзитета, најзначајнији српски правник, био је Владимир Јовановић члан Краљеве академије наука, министар финансија и идеолог либерала.

Што се тиче наших савременика, Вук Бећковић био је официр Војске Краљевине Југославије, Војисав Д. Пекић био је државни чиновник, Гојко Капор се бавио финансијама, и као финансијски стручњак, случајно се задесио у Сарајеву, где је упознао своју будућу супругу. Као официр резервног састава, рат проводи у заробље-

Ништву. Милош Ерић био је земљорадник, Срђан Ђоковић био је професионални скијаш и тренер скијања и држао је пицерију на Копаонику.

Опростите ако сам прескочио неко од значајних и славних Срба, вероватно јесам, многе од њих, овде сам побројао само неке који су се мени чинили важним за тему о којој говорим. Чини се, на први поглед, да је нешто више пречана, односно Срба из Војводине, али што би рекао Црњански Андрићу: Колико је талената попут нас настрадало током албанске голготе и на Кајмакчалану и током пробоја Солунског фронта, док смо ми тога били поштеђени...

Такође, у страним западноевропским институтима и даље говоре о цивилизацијској разлици између њих и нас, загребачки писац Јерговић говори да је пуцањ у Франца Фердинанда био пуцањ умодернои у напредак и да је суновратио Босну, учинивши је вечном периферијом Европе.

Чињенице нам говоре другачије: само је Београд имао више школа него цела Босна, у којој је током целокупне аустроугарске управе отворено само око 250 основних школа. Још, становништво је с намером држано у беди, образовној и материјалној, социјалној, политичкој, док је спахијски, беговски систем задржан, преко деведесет посто становништва није имало право ни на основно школско образовање. У Краљевини Србији је за то време отворено 1272 основне школе.

Славни Срби били су дакле, пре свега, деца, да се послужим еуфемизмом ситних интелектуалаца, пре свих свештеника и то веома често, сеоских свештеника, затим су ту деца учитеља, наставника, државних чиновника, трговаца или угоститеља, тачније друга генерација сељачке деце. У ствари, најчешће су унуци сељака, што показује да су довољне само две генерације дасестворе врхунски научници и људи који ће променити свет. Наравно, има и оних који су директно деца сељака, што је још већи подвиг...

Данас, када је много лакше, и образовати се, и путовати, и учити језике, дужни смо да будемо верни следбеници великих идеја наших славних предака.