Slovo o Lapovu

фана Дечанског (Београд, 1850) повезане су заједно.

Наслов на прелиминарној страни је Молебное правило. Картон повеза предвучен је мраморираном хартијом, хрбат и углови корица пресвучени црвеном кожом. Корице су искрзане, унутрашњост солидно очувана. На предлисту налазе се орнаментални оквир и заставица са ликовима апостола Петра и Павла и голубом изнад њих у овалном оквиру. Насловна страна је у посебно декоративном правоугаоном оквиру од врло финог бакрореза. Присутан је већи број белешки графитном оловком на предлисту.

Ову Књигу поклања Цркви Брзанској у Срезу Крагујевачком Аница Мати пок.[2] јеромонаха Манастира Студенице за његову душу.

У обема публикацијама текст је штампан црном и црвеном бојом, уоквирен трима концентричним правоугаоницима. На насловној страни Акатиста налази се праоугаони орнаментални оквир са елементима у виду шкољки и других детаља, на крају Акатиста - вињета са крстом и Христовим венцем. На почетној страни је заставица са ликом Христа у округлом оквиру. Почетак Параклиса украшен је заставица са крстом, а крај - вињетом са крстом.

Термин АКАТИСТ („неседалан") означава песму за време чијег се појања не седи, већ стоји. Најстарији познати акатист је посвећен Богородици, која је као заштитница Цариграда спасла овај град од силне непрјатељске навале. ПАРАКЛИС (молествије) према грчком значи призив, зов за помоћ, мољење за помоћ. Служи се живим, светитељима и обичним људима. Молепствије се најчешће саставља од познатих канона, а молитве, мољења и њима сличне строфе наглашавају суштину и идеју ове песничке врсте.

Међу старим српским књигама у цркви у Брзану налази се Псалтир из 1856. штампан у Београду. Псалтир садржи псалме који се приписују Давиду, Соломону, Асафу, Еману, Етану и др. Са грчког на словенски превели су га свакако још Ћирило и Методије. Најстарији познати словенски псалтир је Синајски псалтир из 11. века. У издању

псалтира штампаног 1836. у Београду, најстаријег у Типографији Књажества Србског, налази се илустрација цара Давида у бакрорезу, као и бројни украси у виду орнаменталних трака, вињета и др. У издању из 1856. (брзански примерак), иако је текст идентичан, готово све илустрације су изостављене, осим оквира и вињете на насловној страни, и палмете испод текста на последњој страни. У брзанском примерку управо недостаје део књижног блока где се у претходним издањима налази гравира са Давидом.

Ако упоредимо издања истородних богослужбених књига с почетка рада српске државне штампарије (1831) и издања у другој половини 19. века уочићемо исти манир – с временом се број декоративних елемената смањује и текст се штампа у једној, црној боји. Ово се може приписати тежњи ка умањењу трошкова штампе, али и бржој изради црквених књига које су штампане у тиражима од по више хиљада, јер је за њима владала велика потреба. Рецимо, Часослов из 1834, најстарија сачувана богослужбена књига одштампана у Књажеско-србској књигопечатњи, „напечатана“ је у 5000 примерака. Његова израда је трајала готово током читавог периода рада прве српске државне штампарије у Крагујевцу (1833-1835), што је Димитрије Давидовић правдао штампањем текста у две боје. Треба имати у виду и да су илустрације отискиване накнадно.

У брзанском псалтиру текст је штампан црном бојом. Повез је картон обложен кожом, на предњој и задњој страни су крст и путир у слепотиску. Хрбат је издељен орнаменталном траком у слепотиску на пет неједнаких поља. У другом пољу одозго налази се хрптни наслов: Псалтир. Доста је оштећен примерак. На више страница постоје трагови воска. Недостаје део насловне стране и стране 17-33. Књижни блок је рашивен. На полеђини задње корице стоји белешка графитном оловком, недатирана.

Србљак је богослужбена књига Српске православне цркве, у којој су службе и песме Србима светитељима распоређене према месецима и данима црквене године. Најстарије познато издање је одштампано