Slovo o Lapovu

вловић. После његове смрти 1905. године Димитрије постаје нови митрополит, а 1920. године и српски патријарх. Као митрополит је иницирао градњу садашњег храма Свете Параскеве који је изграђен на месту где је претходно била црква - брвнара.

Занимљиво је за њега да је у Првом светском рату, упркос вољи владе која је хтела да остане са народом у Србији, прошао албанску голготу и повукао се на Крф. Са краљем и напаћеним народом делио је све недаће које је са собом носио овај трагичан пут.

Много је урађено у периоду од 1920. до 1930. године када је он био српски патријарх. Обновљена је Браничевска епархија и формиране су три нове епархије, изабрано је 16 нових архијереја. Свих десет година је рађено на јединственом Уставу СПЦ који је после његове смрти и проглашен. Занимљива је чињеница да је издао Хиландарски типик Светога Саве који се и данас у науци сматра најбољим, али га Свети архијерејски сабор није признао јер је издат без знања овог високог црквеног тела. Покренуо је

часопис „Богословље“ за студенте Богословског факултета у Београду и основао је фонд за изнемогле свештенике и њихову сирочад. Умро је 6. априла 1930. године у Београду и сахрањен у Манастиру Раковица где је касније сахрањен и у народуомиљени патријарх Павле.

Част је за Лапово што је једна овако знаменита личност службовала овде, а још би већа била част да у нашој лепој вароши имамо бисту посвећену њему. То не би био изолован случај јер су се на пример Сокобањци на сличан начин одужили горепоменутом митрополиту Михајлу који је родом из тог градића. У Београду и Младеновцу имамо споменике посвећене патријарху Павлу, оба су постављена испред храмова. Разговарао сам са градским челницима око ове идеје и они су били заинтересовани да се иста једног дана оствари. Председник општине Бобан Миличић је о истој разговарао са епископом шумадијским Г. јЈованом ион је начелно подржао идеју.

За сада је ово једна племенита идеја, али се надам као свештеник да ће једног дана бити и остварена.