Slovo o Lapovu

представе свету као нешто шарено и примамљиво, попут шећерне вуне, да своје евроатланско виђење света представе као врхунац цивилизације, културе и демократије, те је данас, један део Срба, уместо косовског мита преузео холивудскимит...

Међутим, у Холивуду су снимљени и Кум, Разјарени бик, Таксиста, Грађанин Кејн, Спасавање редова Рајана, Шиндлерова листа, Казабланка, Бен Хур... и из поштовања према генијалним људима који су радили ове филмове поменућу наша остварења која су се нашла у најужој номинацији за Оскара за најбољи страни филм (ван енглеског говорног подручја):

Филм из 1958, Цеста дуга годину дана ушао је у пет номинованих, као и филм Девети круг из наредне 1960. године, затим филм Три Александра Петровића 1966, као и Скупљачи перја 1967. истог редитеља, Битка на Неретви из 1969. Вељка Булајића, Отац на службеном путу, Емира Кустурице из 1985. За корак испод номинације, остали су Дом за вешање, из 1989. Емира Кустурице, Кански победник Подземље, истог редитеља по сценарију Душана Ковачевића из 1995, Три летња дана Мирјане Вукомановић из 1997. који је добио тринаест награда на европским фестивалима, Лавиринт, филм Мирослава Лекића из 2002, Професионалац Душана Ковачевића из 2003, Клопка Срдана Голубовића из 2007, и Дара из Јасеновца 2020. године, Предрага Антонијевића.

Написао сам не тако давно причу о песмама из деведесетих. О мом одрастању у време ратова за југословенско наслеђе, у времену санкција, хиперинфлације... о касетама и дисковима које смо куповали наулици, очекању албума.

Неколико дана након мог текста, изашао је још један, полемички текст, другачији од мог, који наводи другачије ауторе и има потпуно различито виђење музике, и све би било уу реду, да господин аутор, кога овде нећу помињати, већ у првом пасусу не помиње мене, именом,

презименом и занимањем. Да није било тога, текст би био само једно од другачијих мишљења, а грешком уредништва, које је сензационализам ставило изнад цивилизацијског достигнућа интелектуалног полемисања, текст који је вероватно замишљен као реплика на мој текст претворио се у лични антагонизам и непотребно „прозивање“ и позив на полемику.

Нисам ни очекивао да ће сви разумети моју причу, напротив, да желим да ме људи разумеју, вероватно никад и не бих писаоовако какопишем.

Да ли ће и овај мој текст изазвати другачија мишљења Хоће. Наравно, јер ја говорим о свом личном, доживљају уметности, филма и глумаца у овом случају, о посебном, а не о општем уметничком сензибилитету. Хоће ли тако један обичантекст о необичним глумцима изазвати низ других, полемичких текстова, остаје да видимо.

Данас ћу, дакле говорити о десетак глумаца који су, по мом мишљењу, обележили првих стотину година српског филма:

На десетом месту моје листе налази се Дечко који обећава - Александар Берчек. Берчек је једини жив глумац на овој листи, и хвала Богу још увек нисмо видели све од њега. У ствари, Берчек је и једини живи глумац из аутобуса, који из непознатог места у Србији креће „за Београд фирмом Крстић“ у једном од најбољих српских филмова свих времена, ремек делу Шијана и Душка Ковачевића Кототамо пева.

Богдан Диклић због обавеза одбија улогу возача Мишка и као прва замена, аутобус вози Берчек...

Када бисмо рекли да је Берчек највећи српски и југословенски живи глумац не бисмо погрешили. Аргумент за овакву тврдњу је његова филмографија, која постоји од 1971 године, до данас и још увектраје, преко педесетгодина.

Берчек је осим Мишка и Дечка који обећава, био и Ушке у Грлом у јагоде, Чиби у Отписанима, Милош Обреновић у Вуку Караџићу и ТВ драми