Slovo o Lapovu

Златну праћку, Вишњу наТашмајдану, Покојника, Бог је умро узалуд, седамдесетих: Љубав на сеоски начин и Камионџије, осамдесетих: Врућ ветар, Бољи живот, Др, Камионџије поново возе...

Чкаља је био ванвременски комичар и људи су га тако и видели и разумевали, као комичара. Када би шетао Кнез Михајловом, грађани би му прилазили и говорили му: Чкаља, кажи нешто смешно. За седмо место, ове моје скромне листе предлажем југословенског филмског глумца, јединог човека који може да понесе овај епитет у правом смислу речи, барда нашег глумишта - Радета Марковића. Прича о српским и југословенским глумцима је у ствари прича о српским и југословенским филмовима, отуд се на овој листи налази и Раде Марковић.

Раде дебитује на филму 1948, буквално одмах после рата у остварењу Војислава Нановића Бесмртна младост. Исте године појављује се и у филму Софка. 2005. године глуми професора у филму Ми нисмо анђели 2. Глумио је и у италијанским, руским и бугарским филмовима, а био је и професор на Академији позоришнеуметности у Новом Саду.

Још у педесетим годинама глуми у филмовима Далеко је сунце, Сумњиво лице, Лажни цар, Николетина Бурсаћ, готово и да нема редитеља са којим није сарађивао у макар два филма, до краја своје каријере одиграо је у деведесет филмских остварења, најразличитијих жанрова, Раде је био и Дража Михајловић у Клопки за ђенерала, вампир у Пуном месецу над Београдом, био је и Шћепан Мали и Доситеј Обрадовић, у серији Јастук гроба мог, Николетина Бурсаћ и Сеад Капетановић у једном од најбољих акционих филмова југословенске кинематографије, филму Валтер брани Сарајево.

Важне роле одиграо је и у филмовима свог сина, једног од најбољих српских редитеља Горана Марковића: глумио је професора у Сабирном центру, Ши-

љиног оца, чика Мому Лазаревића у Националној класи, Милоја у филму Мајстори, мајстори, Судију у Специјалном васпитању, управника у филму Вариола вера, Зорановог деду у Тито и ја.

Још, важноми је да истакнем иепизодну улогу у Причама из мајсторске радионице, Хасанагиници, Диверзантима, Петријином венцу, Дечку који обећава, Како сам систематски уништен од стране идиота, Сеобама, Убиству с предумишљајем, у Сутјесци, серијама Димитрије Туцовић, Грлом у јагоде, Повратак отписаних, Метла без дршке... Поменуо сам већ филм који би данас био бродвејски блокбастер, филм Љубав и мода, зато изнад Мије, Чкаље и Радета Марковића стављам човека који је био српски Синатра и који је отпевео насловну песму Девојко мала. За шесто место ове моје скромне листе предлажем Рођу из Позоришта у кући, Властимира Ђузу Стојиљковића.

Ђуза је Леонардо, пре свега, али и Рафаело, Рокстеди, зека у Лаку ноћ децо, Бенџамин Френклин у предивном цртаном филму у коме Амос, миш на ободу Френклиновог шешира у ствари шапуће све генијалне проналаске славном научнику. Ђуза је Патак Дача, Пепе леТвори наравно Оптимус Прајм.

Своју прву филмску ролу Ђуза игра 1957 у филмуТуђа земља, и одмах затим Шацу, у првој екранизацији Поп Ћире и Поп Спире, Соје Јовановић. 1960. је отпевао Девојко мала, и појавио се у Сервисној станици и затим, током дванаест година игра у равно педесет и четири филма, ТВ драма и серија, док не постаје Рођа у Позоришту у кући, по чему ће га памтити генерација мојих баба и деда, који су га тако и звали. Моја генерација запамтила га је поред незаборавних гласова које је позајмљивао цртаним ликовима које смо гледали у седам и петнаест, као конте Марија Марка дел Тинторета у Срећним људима.

Пре последње улоге Старог Станоја у филму и серији Минтевидео, видимо