Službeni list Srpske književne zadruge

БРОЈ 10. У

4. У поновном прегледу руколиса изоставити поређења, која претерано честом употребом постају отужна, па чаки вређају. (За песму у прози израз „очи као сенке врбе у води“ могао би пристати и више пута, али кад се овде находи готово на дваестак места, онда већ није леп; тако и „очи из којих бије шупљина“ и још неки.) При том прегледу могли би се ојачати и неки слабији изрази на местима, која би по ситуацији требало да буду јача (сукоб између Кремића и Зоркине матере).

5. Да писац жртвује своју „неприкосновеност“ и покори се одлукама, које већ постоје за Задругина издања, а тичу се језика и правописа. Управи Задругиној већ се и иначе чине преговори за ситне слободе ове врсте, које чини појединцима, а кад би се у свему попустило Ускоковићу, онда би у његовој књизи било чак и крупнијих грешака.

6. Најзад, Дошљаци би се имали од романа изметнути у приповетку, аи сама промена натписа била би овом раду од користи (нарочито ако се изостави последњи одељак) јер је, крај свег труда (у том одељку), овакав натпис недовољно документован.

Ако би писац учинио ове измене, било би само у корист његова гласа, који оправдано ужива, а Задруга би издала једно од најбољих

дела наше новије књижевности.

Комшије, низ слика, написао Светозар Ћоровић. Овом новом својом збирком хтео нам је Ћоровић насликати неколико појединости из једног ужег суседског круга, појединости које се већином десиле у краћем низу дана, а које су често у врло лабавој вези једна с другом, те се каткад само по истим именима може познати, да су то лица из које раније слике.

Као што обично бива, у тим суседским кућама, које се често посвађају, али ипак представљају и извесну заједницу, дешавају се сваковрсне сцене, тужне и озбиљне, занимљиве или веома обичне, и Ћоровић је хтео дау низу тих разноликих слика прикаже тај шарени комшијски круг, у коме има и старинских Мухамеданаца, и православних, па и оних нових „културних“. Али као што свака сцена не може дати подесна материала за књижевну слику (нарочито ако писац није од најјачих), тако је и у овој збирци подоста одељака, који су слабога интереса.

У Комшијама је око двадесет слика. Већим делом се слика живот Мухамеданаца (нарочито Ахмет-аге), а у две три се завирило и у куће хришћанске (мајстор Глига са својом Луцијом, дуванџија Радован и удовица Томана). Оне су, као што је поменуто, у врло лабавој вези,

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА. 105.

готово је у свакој завршен по један догађај. Једино је историја Ахмет-агина као нека слаба веза од првих до последњих слика, и та је историја и интересантна и, већином, лепо изнесена. То је, тако честа у последње време, једна угашена љубав и завет да се никако и не обнови. Ахмет-ага је волео Емину, и његова необична љубав лепо је изнесена у слици ТУ (Ахмеш-ага), у једној од најлепших; Емина је пошла за другога, и Ахмет-ага није јој сметао, није кварио, није отимао, већ се само преселио њој у близину, не да је гледа, али бар да јој слуша песму. Тако је трајало више од 20 годира и онда је, изненадно, дошло поновно виђење (Сусрет). Каква промена! Ахмет-ага пред собом гледа сасвим другу жену, не ону, која је толико година живела у његовим сањаријама. Па ипак — мисао блиска и обична —, ту је дваестогодишња кћи Фата, која је у свему материних црта из доба младих дана Ахметагиних. Кад је, тако, ипак нашао предмет, на коме му се може поглед заустављати, Ахмет не зажали, да све учини, како би бар Фатима била срећна, помогне јој да се уда за (Омера, одлази им у госте, жељно гледа њихово миловање (сцене, по моме мишљењу не увек и у свему за веровање — 1100 старост),

и пред смрт им оставља своје имање.

То је и једина дужа прича из целе збирке. У осталим сликама су кратки призори у кубама или ван њих, десно и лево од Ахмет-аге и Махмут-бега, мужа Еминина.

Већи део слика не оставља на читаоца јак утисак; не могу много заинтересовати; не узбуђују на јачим местима; не гоне, да се понова прочитају. Ћоровић добро оцртава спољашњу страну својих личности, и тосену овој збирци јасно огледа. Описна страна код њега је добра; ту је занимљив; та места су много пријатнија. Као посматрач је један од најбољих. Али је радња слаба; на јачим местима изрази подбаце; места по ситуацији јака извођена некако млитаво, као да у личностима његовим нема нимало јужње крви. (Види завршетак 7омане, који је и психолошки нетачан.) А сем тога готово цео свет у Комшијама нешто је необичан. У њима нема ниједнога „прописнога“ човека, све као да је „чурук“ и пред очима ми је слика, као да гледам матору а глупаву дечурлију, која хоће да раде неке озбиљније послове, а врло их неспретно и пипаво изводе.

Од тих личности требало би да буде, уз Ахмет-агу, најинтереснији Махмут-бег, пропали племић, живе источњачке маште и велики јунак на језику. Ћоровићу је он послужио као главни предмет у три слике: „Сијело“, „Мах мут-бег“ и „Иза ифтара“. Али је имао ус-