Službeni list Srpske književne zadruge

OR (e.

БРОЈ 10.

досад још нештампаних драмата, којих рукописе чува „Матица Српска“ у Новом Саду.

Поповић са своје двадесет и једно поз0ришно дело припада међу наше најплодније драмске писце. Но тај квантитет, да није квалитета, још не би значио ништа. Баш по квалитету он је до данас, а можда још и задуго, један од најбољих драмских писаца цијеле наше књижевности српског и хрватског имена.

У прво вријеме давали су неки критичаривећу вриједност његовим трагедијама (као Јов. Ристићи други). Тосе даде разумјети духом онога времена, кад је народна традиција била све и сва и гдје се прошлост уздизала до звијезда. Но већ и у то доба умни Јован Суботић давао је предност „шали“, а то је комедија. Она је признана данас од наших модерних писаца (Павла Поповића, Јов. Скерлића, Тихомира Остојића) као главно поље Поповићевог књижевног рада и дала је свому стваратељу име најбољега српског комедиографа.

Поповић је за живота био веома цијењен и његови савременици гледали су у њему једног од најбољих и најозбиљнијих писаца српске књижевности. Домаћа драма бјеше тек у зачетку, и овај даровити човјек, створивши национални репертоар, прокрчио јој је широке путове за будућност. '

По смрти његова је цијена падала и у доба Вука и романтизма нашега уважаван је, али мало читан и није узиман као узор. Узрок: „својим идејама трезвеног национализма и својим рационалистичко-реалистичким схватањима књижевности, и својим конзервативним држањем у питању правописне реформе, Јов. Ст. Поповић се није могао допадати новом, ултранационалистичком, романтичарском и Вуковском нараштају шездесетих година прошлога века“. (Скерлић.)

(С пропадањем филолошке школе и њезине критике, која је вриједност дјелу давала по чистоћи језика, почео се Поповић дизати. Та је филолошка критика својом површношћу дала првенство лаганом Бранку Радичевићу над дубоким и великим Његошем и то само поради језика. Отуд није чудо, што није вољела Стерију, који је у драмама имао „славено-српских“ ријечи и израза.

(С доласком новога времена и нових људи, који су забацили догме језичних пуриста, а мерили дјела по њиховој стварној литерарној вриједности, дошло је поновно и Поповићево вријеме. Његов је углед све више растао, да год. 1906. о прослави педесете годишњицесмрти, а стогодишњице рођења буде „његова дефинитивна рехабилитација“.

Док трагедије имају више историјску важност, дотле су му комедије модерне и реали-

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

"вара за непознавање језика,

СТРАНА 107.

стичне, те ће бити још дуго времена најбоље ствари те врсте у нашој књижевности. Српски Молиер дао је досад у нас најуспелије комедије карактера, створио национални репертоар и посијле више од седамдесет година не само да није застарио, него се све више подмлађује.

Као код Срба, Поповић је иу Хрвата имао своје доба. Било је то вријеме, кад је требало са загребачке позорнице потискивати туђинштину. Дакле он је био онај, који је и загребачком казалишту на почетку рада дао национални репертоар. Год. 1840. даване су у Загребу његове комедије: „Зла жена“ „Тврдица“, „Лажа и паралажа“ и „Покондирена тиква“, ова задња двапут. Од трагедија: „Милош Обилић“ двапут, „Светислав и Милева“, а год. 1863. једна од најбољих му трагедија „Смрт Стевана Дечанског“.

Деметер га је држао за једног од најплоднијих и најспособнијих драматика, који би могао постати „нашим Коцебуом“, да је имао више укуса и да је боље познавао народни је-

зик. Тако приговара, да је у „Светиславу и Милеви“ било недостојних израза, који руше трагички ефект и силе на смијех. Треба имати на уму, што смо већ рекли, да је Поповић далеко слабији у трагедији, а особито у ,Светиславу и Милеви“, јер то му је почетничко дјело, које је написао у 21. години.

Важније је оно мјесто, гдје Деметер приго-

одакле се види, да је и он кова филолошке школе, који је више пазио на форму, спољну страну, него на језгру, унутрашњицу. Поред свију погрјешака држао га је за велики таленат.

Тако је било пред седамдесет година, а данас се код Хрвата његово име зна тек из средњошколских читанки. Не говори из мене љубав према старини, него реална потреба, да се Поповићеве комедије поновно износе, јер оне нијесу застареле, него су данас савременије можда него тада, када су их мање разумјели, јер је писац ишао као сви напредни људи пред

својим временом.

У Београду су оне данас најјача страна народнога репертоара, а и последња представа сваке године је за успомену „Стеријино вече“. Кад је то могуће у Београду, није немогуће у Загребу, гдје се националном репертоару не поклања онаква пажња, какву заслужује. Могу се те комедије мјестимично и поправити, али

свакако се утом не смије ићи далеко, јер го-

тово свака ријеч у њима има своје мјесто.

:R

~ #

Противно од натписа, ја сам говорио више о свему, само о комаду не. То ми је била згодна прилика и зато сам је употријебио. Као