Službeni list Srpske književne zadruge

O пи нрн

МА ЧИ 5"

БРОЈ 7.

да се оснује фонд за народно просвећивање прихвата из два разлога. Прво, из потпунога убеђења да је такав фонд врло потребан, јер досадашњи фондови ни из близа не подмирују потребу и тражњу добрих књига за цео српски народ. Један од највећих, ако не и највећи фонд, бар по броју књига које растура у народ, јесте фонд Димитрија Стаменковића. On даје годишње 25.000 књига, од којих ван граница Србије иде 8000 примерака. Те се књиге растурају преко Књижевне Задруге, која непрекидно добива молбе од разних установа и појединаца из тих крајева, да им пошље ове књиге у много већем броју, него што се шаљу, чему се она не може одазвати, јер књига толико нема. Он је уверен да би се добра народна књига могла растурити, ако је врло јевтина или бесплатна, у 200.000 примерака, па и више. Таква би књига била најбољи и најтрајнији споменик Доситеју. Други му је разлог практичности. Сва друштва, која траже да се оснује Доситејев фонд за народно просвећивање, предлажу да се приходи за њ створе предавањима, селима и забавама, које би се у времену прославе приређивале по свему Српству, па да се чист приход од тога, каои прилози који би се добили апелом на народ, пошљу Књижевној Задрузи, која би створила тај фонд и њиме руковала,те би преко свога уређенога повереничкога апарата после растурала по свему народу књиге из тога фонда. Ако ми пак подигнемо само Доситејев дом, који у осталом траже само београдски одговори, који ће красити само Београд и од кога ти силни прилагачи из неослобођенога Српства неће имати никакве непосредне користи, већ само задовољство, да су они својим прилозима подигли дом за културна друштва престонице Српскога Пијемонта, сумња да ћемо на те људе и смети апеловати за прилоге и за приређивање предавања, села и забава. Он верује да се то може помирити тако, да се приходима, који ће се добити из свега Српства, и можда и од државе и општина, и капиталима београдских културних друштава подигне Доситејев дом, у коме ће сва та друштва за скромну станарину имати подесне станове и лепу дворницу, а да се приходом од тога издају врло јевтине књиге за просвећивање народа у 200—800.000 примерака, које би Доситејево име разнеле у свако село. Он је дакле за Доситејев фонд (дом који приходом издаје књиге), а не за дом (дом само за станове боградских културних друштава). Тај ће фонд имати одзива, сам дом неће; народу, од кога се што тражи, треба за то нешто и дати.

Г. Андра Ђорђевић, даби дискусија текла брже, предлаже да се питање о прослави подели на двоје: да се сад, на овој конферен-

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 68.

цији говори само о томе, каква ће бити прослава, свечаност, па за њу, поред две свечане седнице, предлаже и трећу, на којој би учествовала сва културна друштва из свега Српства. Та би пак заједничка седница свих српских друштава одлучивала о осталим, главним питањима прославе: о фонду, дому п споменику. Кад се сви тако ангажују, биће и више

_агитатора. Прослава у свему треба да буде из-

раз свега Српства и Југословенства. Предлаже да се о прослави, на тој општој седници, покрене питање ио сшалном југословенском календару, евентуало под именом Доситејевим, у коме би било слика из свих крајева југословенских и прилога на оригиналним језицима свих југословенских племена. Дом, разуме, да треба да буде пантеон за све српске књижевне раднике; у дворници би биле слике њихове, а испод сваке од њих целокупна дела њихова.

Г. Др. Јован Скерлић тумачи, како је Српској Књижевној Задрузи била прва намера да нацрт за прославу буде што практичнији и лакши за извођење. До прославе има година дана, нема се времена за одлагање Прослава ова неће бити само израз народне захвалности великом учитељу и просветитељу, него треба, као и прослава о преносу Вукових костију, да манифестује културно и национално јединство целога српскога народа. Та ће свечаност, шта више, бити и југословенска: Хрвати преко Матице Хрватске у Загребу и Словенци преко Матице Словенске у Љубљани већ су пристали на учествовање у прослави, па ће

то свакако учинити и Бугари, у којих је Доситеј највише превођен од свих српских књижевника. Прослава ова треба да покаже и надмоћност и већу старину српске културе. Прегледа цео овај нацрт и утврђује редом за све тачке осем 1. и 8. да су врло лако извод“ љиве. О оснивању фонда мисли да је посао прилично и излишан, а тражи много труда, времена и средстава. Такав би фонд морао имати до један милион капитала, па да могадне вршити своју улогу онако као немачки Штулферајн (5сћшуегејп), румунска Кулшурна лига и др. Посао пак који би тај фонд вршио раде већ Матица Српска, Фонд Стаменковићев и друге установе, па и појединци, као г. Ж. O. Дачић. Главне су дакле тачке дом и сиоменик. Тражити њих, не показује београдски егоизам. Друштва која би се груповала у дому не раде само за Београд, сва она имају ширу основу националнога рада, ане тек локалнога. (С тога треба учинити апел на васколики српски народ. Дизање дома и споменика било би опште национално дело. Верује и рачуна на увиђавност и родољубље свих Срба. Споменик је акт пиетета и захвалности према чо-