Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

узгубимЪ изЪ предЪ очїю мои: ерЪ бо ми се чиняше да самЪ иоіце хцогодЪ неіцо, само и «зЪ далека гледатоѢи и, и за нима касаюѣи. Же\яхЪ да се мое магаре у Елефанда претвори, да му ноге скорїе него у срне постану, и да му уши као елени рози нарасту, да. онЪ може сЪ нима све оне Камиле, и оне гцо на нима седе надЪпреузвисити. у моей разяреной нестерпѣливости шибахЪ бѣднога моега скота да зной не само сЪ нѣга него и сЪ мене течаше. у презѣлной моей туги едва дисати могахЪ, и чиняшеми се као да я на мои леѣ и моега скота носимЪ, а не онЪ мене. Али найпосле упазимЪ да ми о сва залуду мука и наглость, заіцо еданЪ коракляй они проклети Камила толико дофаташе колико шестѣ магарета мога. ВеѢь изгубимЪ изЪпредЪ очїю предмѣте ревнованїя моега, и сЪ нима заедно сву суетну надежду да Ѣю и икада стигнути... О свету! свету! такали з то на теби правда! у преогорченїю срца моега вотемЪ я. Каква а и колика ужасна различностЪ меѢю мномЪ треокаяннимЪ и онима благополучнима земнороднима! они се сяю и блистаю, а я самЪ яданЪ мрачанЪ и таманЪ! они седе на Сбили и Кадифи на високимЪ и преузЕышенимЪ Камилама, а я бѣдни на голомЪ самару, и на худой животини, на Магарешу! о судбино света ш,а се о теби мислити и мудровати може ! неками више нико неспомене о некаквой мудрости и правди на свету, ерЪ Ѣю му обадва ока избоети; како се Іа не