Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

і з2 не найе еданЪ одЪ они да седи овдс гди я седимЪ а да самЪ я на нЪговомЪ месту I иопле тако горделиво яшу покрай мене и пролазе, нитисе удостояваю баремЪ сЪ чловечнимЪ да ме погледаю окомЪ! да су они хошели само мало по лакше иѣи, могахЪ я касаюѣи .за нима пристати, али ко су они колисамЪ я! да се одЪ све неволѣ баремЪ ирна земля отворити ойе и да ме прождере сЪ магаретомЪ и са самаромЪ да нисамЪ я самЪ слута и ругоба на свету!... Ево овако у иоіцо горе него овако говореЙи, псуюЙи, ружеѣи и проклиняюйи огай свешЪ и све то з на нѣму, пуспіимЪ изЪ руку уларЪ магарейи, и оставимъ му на волю да чини іцоойе, више не марейи, ишао илЪ не ишао: онЪ то осети, пакЪ почне ногу предЪ ногу. Мало по мало свратисе сЪ пута чупаюйи зелену траву, еднага пространна лепа ливада ласно на себе намами; овде кадЪ се здраво наждере и напуни, з.актемусе одпочинуши ) спусти се на землю, а я се превалимЪ са Самара: али ни заш,о вейь не марейи легнемЪ и я покрай нѣга, и наумимЪ ту остати. ИстомЪ ме почне санЪ подкрайивати, кадЪ у еданЪ ма опетЪ чуемЪ различне гласове, праску, вику и пВванВ на великомЪ пушу; отворимЪ очи, кадЪ етоши угледамЪ силно множество безчисленнократно вейе него оно прво, обоега пола, стари и млади люди, и малене деце. Многи яаху иош,Ъ на манимЪ и слабїим'Ь, него мое магаре, а вейе число ни н осей и свак'Ь свою на леЙи торбицу нЙаху, и весело пѣшице пушо -