Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

тли разве у мисли. О какова мора бигли чиста душевна сладость, кадЪ и телесно срце иоше овде тако чувствовати може! я самЪ и пре тога често слушао да сена оной гори, другда, небесни даю чути благодВтелни гласи: и да су и други пре мене предивна ту пѣнія чули и слушали; али иоіце нисамЪ чгуо бхо, да су се они кои пою чгіимЪлпбо очима одкрили и по-, казали. КадЪ онЪ онаковимЪ пѢнїемЪ мисли и душу мою узвиси, и на ови начинЪ кЪ свомЪ разговору приуготови ме, онде гди га я иоше са удивлѢшемЪ и сЪ нешренуѣима гледахЪ очима маане ми рукомЪ да се приближимЪ кЪ мѣсту гди онЪ сеѣаше. Мени се учини као да одлетимЪ онде, и станемЪ предЪ нѣга, сЪ онимЪ сшрахомЪ и понизностш кое се принадлежи превишимЪ естествамЪ. ОнЪ ме погледа сЪ такимЪ любкимЪ и прїятелскимЪ лип;емЪ и погледомЪ, да за часЪ изчезне сва моя несмѣлость и боязл-ивость : Мирза! речеми онЪ; я самЪ разумео твое малопротасте мисли о суети и ниш,азначенго человѣческога на земли живота. Слѣдуй ми друже мой!.. Я поѢемЪ за нимЪ, и онЪ ме узведе на найвиши горе ЕерхЪ, овде ме посади близу себе, и речеми. Обрати очи твое на восточну страну, и кажи ми све іца видишЪ. ВидимЪ: речемЪ му я: едну чрезЪвичайне пространосши долину, и унїойзи едно ужасне величине іі дублине азеро. Долина кою ти видишЪ, то о долина бѣдности, а оно іцо се теби чини ужасне величине ззеро, то а само една