Spomenica Beogradskog pevačkog društva : prilikom proslave pedesetogodišnjice 25. maja 1903. god.

69

«би те; српске му речи из душе потичу; а гомиле „света на обали поздрављају те српском речи, из „српске душе! Здружен и загрљен с одборницима, окружен народом улазиш са српеком заставом у град; недеља је, све затичеш у свечаном руву. Прво сусреташ дичну и јуначку браћу из кршне Херцес"товине, опет српска реч, српски братски поздрав; -тости из околине и грађани поздрављају те српски; „свуд се већином вију српске заставе. Та све је срп„око, српско!... Очи ти се шире, груди ти се надимају, срце ти бије силно, душа ти пламти у нео"писаној радости ! — Будиш се —- видиш јасно, да те _лахорић није слагао, да оно не беху снови, да је свеионои ово жива истина, жива и истинита јава ! У српској си Атини, у српском Дубровнику.

Сутра дан, у понедељак, још рано у зору пробудише нас топови с тврђавице. После доручка на броду кренусмо се у град. Ове улице беху препуне света, а нарочито око саборне католичке цркве. Како нама не беше допуштено свечано участвовање, корпоративно, а не хтедосмо се придружити ни једној групи Срба из земаља које су под Аустријом, то се постависмо пред доњим градским вратима и доланом (паринаром). Али ипак највећу пажњу привлачио је на се, као неки чудотворни магнет, један венац који беше највећи и најлешти, а ношен је због своје величине на мотци, обвијеној српским бојама. Поред венца ишао је с једне стране г. Ђ. Станојевић, а 6

друге стране један одборник дубровачки. То беше венац "Његовог Величанства Краља Александра. При угледу венца јекнуше узвици: „Живео српски Краљ Александар 1.“ Не зна се од куда је бурније одјекивало, да ли с наше стране или од браће из опхода. Изгледало је као да узвицима никад краја бити неће. Особито симпатично је поздрављен од свих Срба председник дубровачке општине, старина Гундулић, као Србин и потомак великога песника. При поздраву застаде у опходу, поклони се дубоко, суве му затрепташе у очима, хтеде нешто рећи, гали не могаде, само се немо клањао пун узбуђења.