Spomenica Beogradskog pevačkog društva : prilikom proslave pedesetogodišnjice 25. maja 1903. god.

78

град као и овај твој гроб да га душман не отме, докле и једног Орбина траје!

Чуј, о бесмртни, заклетву нашу, и сврх недогледних појетских висина, где Гундулићев српски геније царује, не дижи ока с твог српског Дубровника него чувај и брани твој српски народ.

Овај жарки пољубац (говорник опет клече и пољуби гроб) пољубац је целога Орпства!

(лава, слава, слава српеком песнику Меду Пупићу.“ Народ ганут на ове речи кликну „Слава!“

Пошто се народ утиша, пресветли г. Ђорђе кнез Војновић захвали у име Медове својте говорнику на искреним изразима а целом участвујућем народу на указаној пошти, препоручујући п у напред слогу и љубав међу браћом једне крви и имена и завршујући: Олава Меду Пуцићу! Народ му се одазва са: Слава!

Затим је узео реч г. д-р Матијевић, коју му је поглаварствени повереник једва допустио под нарочитим условом да у опште кратак буде. У главном г. д-р Матијевић изрече ово:

„Господо! Иза говора г. Тројановића сувишно је ишта придодати, али ипак дужност ми је да узмем реч, јер кад се у оваковој згоди части успомена Меда Пуцића, дубровчанској је омладини света дужност да проговори. Дужност јој је, господо, да проговори, јер се омладина дубровачка поноси да у своме раду иде Медовим трагом.

Као што је покојни Медо својим племенитим и патриотским срцем љубио све Славене, као што је он певао о славенској слози а ипак као Дубровчанин знао је да не сме друго да буде но Србин, тако и дубровачка омладина пружа руку свим Олавенима, али уједно не заборавља никад да је српске народности, и да ту своју народност има да очува.

И на овом гробу, на овом светом месту, где је сахрањен прах једног од највећих сувремених Дубровчана, који има узвишено место у нашој књижевности, мило ми је у име дубровачке омладине