Spomenica Beogradskog pevačkog društva : prilikom proslave pedesetogodišnjice 25. maja 1903. god.

76

тво отпева, уз бурно повлађивање, „Марсељезу,“ Госпођа министрова беше толико ентузназмисана, да „је за то време непрестано викала: „Живели Срби!“

Домаћини наши дођоше да нам од срца захвале на нашој походи Дубровника, уверавајући нас да бу они све чинили што св могло п што се смело и није смело, само да њихова браћа Срби буду задовољни; да се поносе нашом походом и толиким недбичним бројем Срба, кал се зна колика нас даљина дели, и што не пожалисмо труда да дођемо у свој Дубровник, међу своју рођену браћу, која се поносе својим претком Душаном и осталима, о којима је певао њихов славни предак Иван Гундулић. „Олава нашим претцима! Слава песнику српском „Иву Гундулићу!“ проламаше месецом и осветљењем чаробно осветљену ноћ. Председник још рече: да су ови дани прославе најсрећнији дани његова живота. Нарочито се радује што види толику браћу искупљену у граду својих предака. Одбор већ хтеде да пође, али сад узе реч академик Николајевић, и подиже чашу у здравље седога српског ветерана песника и драмског писца, Дубровчанина г. Матије Бана. „Живео !“ загрме једнодушно. У лепом низу речи, академик изнесе његове заслуге за брпску књижевност п за српско име у српекоме Дубровнику! Још једно громко „живео“ и „многаја љета.“ Госп. др. Матијевић захвали се на тој лепој здравици красним речима, у име Срба Дубровчана, а г. Отева Тодоровић, као зет, у име свога таста, који, због старости и велике топлоте у ово доба, не смеде поћи у Дуоровник. Тада представи г. академик Дубровчанима, ћерку г. Бана и његову унуку и унука. Топови већ јављаху да су Бокељи спремни, одбор се ужурба, [ош једна кратка песма опроштајна, уселици са обе стране, грљење, љубљење, опроштајни узвици са сузним очима и — растадосмо се! На обали цео одбор и непрегледан свет. Брује поздрави, музика, свира, ми отпоздрављамо истим одушевљењем, узвици јече, а топови грме. Удаљујемо се из луке, а тихи опроштајни уздаси отимају нам се из груди,