Spomenica Beogradskog pevačkog društva : prilikom proslave pedesetogodišnjice 25. maja 1903. god.

14

за нашом Атином, за нашим Дубровником ! Кад бесмо према Локруму, угледасмо још једном Дубровник, зачусмо још једном клицање и удаљисмо се сасвим, понев најлепше успомене из своје Атине, из Дубровника !

У зору уђосмо поред Остре у Новску Луку, посматрајући красни залив и лепи положај Новог. Прођосмо кроз гериге поред Лепетана и упловисмо у најдивнију луку Мора Јадранског, у — Луку Которску.

Кад изађосмо, нађосмо се брзо с г. Рамадановићем, конзулом кнежевине Црне Горе. Беше му јако криво што тако рано дођосмо, јер наш долазак беше пријављен за подне. Рече ми: „Ови сте нас преварили. Ми вам спремисмо братски дочек, а ви нас тако изненадисте.“ Ми му се извинисмо како знасмо и могосмо, а кад га упитасмо за кола, он нам рече да су нам Војвођани без његова знања узели око десетак фиакера. Не беше места у колима зл све, а тога дана још је требало дати и концерат на Цетињу. Сад тек настаде прави белај. Али шта неће Српкиња и Орбин постићи само кад својски прегне. Прикуписмо све што у Котору беше кола, фиакере који тек о Цетиња и од других страна пристизаху; товарна кола, која тако удесисмо да 16 до 20 особа могаху у њих поседати мазге, мазгове и коње, све живо четвороножно. Употребисмо све, само да се постигне циљ. Кретосмо се свеу партијама. Дивна слика за шаљиве листове. „Флигенде Блетер“ платио би врло скупо слике наше експедиције. Неке наше лепе сапутнице одважише се чак да јашу на мазгама, иако никад свога века нису јахале, кад већ ма каквих кола нестаде; и неке то са прегорењем живота и извршише, а неке, треснув љуто о камење, баталише мазге Пођосмо скоро. сви, овим једно дваестину њих, који остадоше у Котору. Који јашише одоше старим страшним и вратоломним путем. Неки пођоше новим друмом, који као да је јединствен у свету, са своје страшне чудноватости и са ретке техничко-уметничке израде и