Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

23

јевић) који су се опорезали месечним прилогом. Прекид у прилагању 'Застава, међутим, не осуђује. Вероватно, Милетић је обавештен да је бригу о Херцеговцима примила на себе Црна Гора, да се на исти корак спрема и Србија, и да Војводина стоји пред новим дужностима. Крајем маја, 25—29. 1876. био је Милетић у Београду, па и код Кнеза Милана. Касније, државни тужилац ће установити да је Милетић у аудијенцији обећао пласирати 200.000 фор. принудног зајма од 12 мил. динара, и 20.000 добровољаца. Beh у ноћи од 1. на 2. јуни заустављен је Корнел Јовановић у свом путовању по Банату, где је радио на пласирању српског зајма и на покретању добровољаца. Тих истих дана је зајам и расписан, али је овлаштење од' Скупштине већ постојало, те је Јовановић могао још раније почети акцију која he показати да Војвођанин уме бити „брату брат“. У лепом чланку, Брату брат, а Туркану рат! Милетић је од Војводине искао војника и новца. Интересантно је да је и он добровољцима обећавао земљу, зацело по одобрењу из Београда: „Ако се икад ослободи Босна, и Стара Србија, биће особито у последњој, из које су и наши праоци дошли, и коју су Арбанаси населили, доста земље, и сваки би војник, који би се онда настанити хтео, не само ради награде, него и у интересу државе, добио довољно земље за населбину 11 . То је, ето, била за Војводину нова дужност, после дужности да помаже Херцеговачки и Босански Устанак. У вршењу ове нове дужности спречио ју је министар Тиса Калман, отац Тиса Иштвана. 4. јула, на дан Милетићева хапшења, изашла је наредба Мин. Ун. Дела, која упућује све власти да свом енергијом пазе да се не збивају смутње, управљене против Турске, с којом монархија у пријатељству живи; да одмах затварају како оне који позивају, драже ил присиљавају на учешће у српском принудном зајму или у активном суделовању у рату, тако и оне који се. даду завести или и на