Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

28

деговини, Старој Србији и Албанији и подржавају ратнички дух и наду у ослобођење код поробљенога народа. Цетиње постаје ћаба, на којој се састају вође из Хердеговине и Старе Србије и племенски главари из Албаније. Кнез Никола херцеговачки устанак из 1860/1. прихвата као своје дјело и 1862. долази до рата с Турском. За саму Херцеговину овај рат није имао особитих користи, она је и даље остала у турском ропству, али су оближња племена: Пива, Бањани, Дробњаци, Шаранци и Језера постала готово самостална и не даваху Султану харача. Нарочито од овога доба утицај Црне Горе на Херцеговину сматра се као потпун. Уочи рата 1862. Турска поручује књазу Николи преко Омер-паше, да упливише на мир у Херцеговини. Познат је одговор књаза Николе: „Ја се не могу одвојити од судбине моје браће Херцеговаца!“ Овај утицај признале су и европске силе и 1875. обраћају се књазу Николи, да својим упливом спријечи устанак. Устанак из 1875. није нов, он је управо наставак устанка из год. 1860. и рата у 1861/2. И ако је спасовданска побједа на Граховцу морала показати Турској, да треба водити рачуна о Црној Гори, ипак Порта је омаловажала и херцеговачке устанке и ратове с Црном Гором. На интервенцију Француске Порта 1859. пристаје, да се ударе границе с Црном Гором. Европска комисија није могла свршити овај посао и граница је на много мјеста остала отворена, што је било повод честим пограничним сукобима. У то букне и устанак у Херцеговини, Европа образује комисију, да испита стање у Херцеговнни, Турска је члан комисије, али не пристаје ни на какве Јштупке, већ у љето 1860. шаље у Херцеговину Омер-пашу, да милом или силом учини ред. Омер-паша слаже се с комисијом, да треба радити о миру и комисија позива вође устанка, да положе оружје, обећавајући им златна брда. Разумије се, вође томе свему нијесу вјеровале, а ипак су тражиле оно, што им комисијашије,_могла