Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

35

моментом буна невесињска добила је јаван и јасан облик народнога устанка за слободу. Устанак се рашири рапидно и простирао се од Мостара до Билећа преко Попова и Требиња до на црногорско Грахово, тдје је било средиште управе устанка. Устали су Зупци, Корјенићи, Бањани и Рудињани. С друге стране обухватао је устанак све до Таре. Пеко Павловић с војводом Богданом Зимоњићем и још с неколицином главара привукоше се са својим четама усред Херцеговине и с Троглава развише барјак слободе. „Да би веза са устанком била лакша и живља, кнез је посла(о) на Грахово војводу Петра Вукотића, који је и прије у пословима херцеговачким има(о) највишега удјела, а који је ужива(о) највише повјерење књажево и био посвећен у сваку његову миса(о) и начин рада. Јавни задатак његов био је, да чува границу од стране Херцеговине, да Црногорци не прелазе к усташима, како би се тијем засвједочило међународно правилно држање Црне Горе. У исто вријеме, да дочекује и даје начин робљу херцеговачком, кОје је гомилама. прелазило у Црну Гору. Поред овога јавнога задатка, имао је војвода Петар други (тајни) много важнији, управо главни задатак. Он је с Грахова управљао устанком. Примајући наредбе од књаза, издавао их је главарима херцеговачким. Херцеговци су се њему обраћали за сваку помоћ, а он им је са Грахова (давао?) наук и помоћ, као храну и џебану. Ђе је требало поткрепљење четама херцеговачкијем, тамо је шиљао Црногорце. Тако су се непримјетно множили Црногорци у редовима усташа херцеговачкијех,“ Покрет се ширио и свуда је почињао од црногорских граница. У почетку није било већих бојева. Селим-паша попали Невесиње и овим прекину и потоњи мост за повратак редовном стању. Из Херцеговине пренио се устанак и у Босну. „Књаз Никола помагао је у устанку све живље. Црногорци су већ у четама прелазили у Херцеговину, а оружја, џебане и хране није им мањкавало, Усташи су били са