Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

36

свијем топли од стране Црне Горе. Но остали народ српски и славенски свијет, ако би био у мисли, да је устанак остављен сам себе, да га не прихваћа ни Црна Гора ни Србија, мора(о) би зепсти за судбину његову, или би се бар мање одушевљавала(!) оним јуначким предузећем. За то је изиша(о) у „Гласу Црногорда 11 један чланак у цјељи да објави мисли и расположење књаза Ннколе и Црне Горе према устанку: „Наша је дужност да поможемо Херцеговцима, а не само да их пожалимо. И помоћ наша мора бити не само најпространија, него и општа, јер „један, то је ка(о) ни један“. Величина несреће народа нашега у минулим вјековима порасла је јако и са грдне растрганости наше, у којој су удови тијела народнога слабили и међу собом хладнили. Наша народна будућност позива нас сада, да покажемо, да смо сви једно и заједно, да покажемо „да племе наше сном мртвијем не спава.“ Ово је био у првом реду поклич Србији, да се удружи с Црном Гором сада, када је устанак већ дохватио и Босну и када се он шири величином огорчења народнога против душмана, величином љубави његове за слободом давно изгубљеном, дуго и силно ишчекиваном“. Више није била тајна, да Црногорци гомилама прелазе у Херцеговину, да се бију с усташима. То Црна Гора није тајила ни великим силама, а ни самој Турској. Према стању у Црној Гори, природно је, да се очекивало „да се и Србија неће моћи уздржати од општенароднога дјела“. Разумије се, да је све ово задало страха великим силама, јер покретање решавања источног питања било је за њих осињак. Европске силе хитају, да својим посредовањем зауставе буну. 6. августа бечка, берлинска и петроградска влада понудише се Порти да умире устанак у Херцеговини. Порта одбије приједлог, а кад је сутра дан граф Игњатијев предочио Портн, какве је недаће могу снаћи од херцеговачкога устанка, велики везир 8. августа прими предлог великих сила и обећа, да he послати јед-