Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

38

његове вјероисповиједи и то с добром платом, да раде о повратку главара усташкијех и да се брину, како ће се усташи снабдјети кућом и баштином. У овој ствари, да не би доша(о) какав крштени Турчин од нашијех, каквијех овдје има, ми смо настојавали, да протуримо у ту дужност једнога од нас, и то Мијата Радовића. Њему смо нашли и 15 момака све по нашој вољи. Мијат ће се сада показати међу усташима и радити на постижењу турских цијељи, али, разумије се, само привидно. Ви можете располагати са Мијатом, како Ви нађете за најцелисходније". Како ни посланице митрополита нијесу упалиле, Порта, колективну ноту великих сила, хтјела је да прије те интервенције сврши с устанком. Она шаље Али-пашу, бившег посланика у Паризу, за валију херцеговачког, који 12. јануара стиже у Мостар. Да би себи прнпремио терен шаље мостарског кадију Јусуф ефендију, да прође Херцеговнном, но он се није ни видио с усташима. У исто вријеме послат је на Цетиње Кечет ефенди, да умоли књаза Николу, обећавајући му територијално проширење Црне Горе, да својим упливом прекине устанак. Књаз је одбио молбу, изговарајући се, да се не може истицати пред велике силе, које су ову ствар узеле у своје руке. А друго „и ако би он имао толики уплив на народ херцеговачки, колико му Порта признаје, да ra он не може више употријебити против устанка, који већ шест мјесеци траје, и који је толико жртава стао, а без икаква јемства, да he се стање у народу према његовнм жељама поправити." Послије овога дошла је „Андрашијева нота“ и Порта из страха, да велике силе не би тражиле гаранциј}', а можда и пресију, прима ноту у цијелости и шаље Хајдар-ефендију у Босну, а Васа-ефендију у Херцеговину, који објавише народу помиловање, реформе и сваковрсна обећања. Усташи ни томе нијесу повјеровали, јер су знали, да Турска нема ни средстава, ни снаге, ни озбиљне воље, да