Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

40

догађај у дотадашњем жнвоту устанка. Књаз Никола славио је у њима успјех, достојан трудова и мудрости, с којима је дотле устанак руководио, а и непоколебљиво повјерење Херцеговаца у књаза и послух беспријекорни, био је у истој мјери награђен великим значајем устанка, којега је он тек сад добио. Турска, закључивши примирје са усташима, признала је силу устанка, дала је устанку значај ратујуће странке. 11 Борба се продужила одмах по примирју. Муктар паша, не могавши унијети тајин у Никшић за вријеме примирја, похита, да с војском продре у Никшић, али је био дочекан и битка започета на Крстацу 1. априла свршила се 4. под Никшићем, гдје је Муктарпаша био до ноге потучен, Колико год је ова побједа осоколила српски народ, у толико се и Турска њоме потресла. Да претече зло стане живо прнкупљати војску на границама Црне Горе и Србије. „На Црну Гору особито је кивна била. Обратила се силама тужбом, да је у боју у Дугу било 7000 Црногораца. Велике и живе спреме Турске и отворене пријетње навјешћивале су скори рат с Црном Гором. Књаз Никола, дајући објашњења силама одрнца(о) је учешће Црногораца у толиком броју, а признава(о) је, да је Црногораца било, као и од самога почетка устанка, будући није могућно спријечити ускакање појединијех. Русија позове друге силе, да заједнички уздрже Турску од рата с Црном Гором. На њихова представљања, да је понашање Црне Горе вазда досад правилно било, да су неосновани извјештаји Муктар-пашини о учешћу војске црногорске у боју у Дугу н да би ратом с Црном Гором стање Турске и опште сасвијем се погоршало, султан је попустио, али прикупљање војске ннје прекинуто. 15. априла Порта је послала силама једну ноту, у којој изјављује да не намјерава заратити Црној Гори, иако нема повјерења у њу, ада прима морално потпомагање сила за успостављање мира, које су јој силе наново нудиле." Али успјеси за -умирење устанка били су све