Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

50

својих јатака дознао је, да he Бего Шатара са братом проћи преко Морина, те са четом запане у Колешким Главицама, дочека их и обадва посијече. Тог истог дана харамбаша Тунгуз посијече заптију Пуру Груду и баци га у јаму на Врховима. Заптија Пуро припадао је једној крвавој никшићској муслиманској породици, и био је страх и трепет у том крају. Не могући Турци ништа учинити харамбаши и његовој чети, који се пребацио пут мајке хајдучке, планине Сомине, двије буљубаше из Борча; Мујо Тановић и Омер Шесто ударе из освете на кућу харамбашина оца, старога Лазара, у селу Сливљима. Старн Лазар побјегне са два нејака сина: Божом и Крстом у Црну Гору, прво у Грахово код попа Богдана Зимоњића, а затим у Дробњак. Том приликом буљубаше су му кућу разориле и све уништиле. Али се на овоме та освета муслиманска није завршила. Исто тако кивне службене турске власти на сјечу муслимана од стране харамбаше Тунгуза, пошаљу из Мостара крк-сердара Надзечића, те повеже у ланце око 47 првнх домаћина из Површи, који су окривљени као ускочки јатаци и спроведу их у Мостар, гдје их затворе у мостарску кулу. Ови народни прваци уз пут су бијени и мучени од заптија, да је многи од њих у тамници платио главом, а тројица су умрли чим су се вратнли својим кућама од задобивених удараца, и то: Тодор Мандић, Обрен Ћућило и Васиљ Вучина. Овај турски зулум, извршен над рајом 1873., изазвао је огорчење код народа у кадилуку невесињском. Од тог времена поједини виђенији људи н депутације иду на Цетиње да се жале књазу Николн на несношљиве турске зулуме. Година 1874. била је сасвим неродна. Ипак се народ није дигао на оружје. То је предвидио и аустриски консул из Мостара, јављајући i рофу Андрашију, овим рнјечима: „У пркос незадовољства народа, не вјерује у револуцију". Те године и није могло доћи до устанка, пошто су хајдучко-ускочке чете херцеговачко-црногорске мировзле. Боље рећи.