Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

170

Па им прича с прве на потоњу, ПЈто је снила бјелогрла када. 125 Понемило обојици било. Мали еглен сва три протурише И рекоше: паши да идемо. Па скочише на ноге лагане И ето их у пашине дворе. 130 Селим паша бјеше уранио, Умио се и авдес узео, Сједијаше и кафу пијаше. Сва три су му селам натурила, Паша им је селам прифатио 135 И широко мјесто начинио; На млађе је вику учинио, Да донесу кафу на саба’у. Па говори паша Селим паша: „Бег Осман-бег дирек Невесиња! 140 „Што сде тако рано уранили? „Да ве нису Власи препанули ?“ Бег Осман-бег паши кажеваше, Како му је када сам уснила, Све му каже с прве на потоњу, 145 Још овако, беже, говораше: „Добра није, пашо господаре! „Добра није нити му се надај! ~’Ohe нама Власи ударитн „И Касабу града прифатити.“ 150 То кад рече, два бега скочише И одоше на бијеле куле. ’Ћаше поћи Дукичић Никола, Но га Селим паша уставно И овако њему говорио: 155 „О Никола коџобашо стари! „Скоро ни се раја одметнула „И утекла у Горицу Црну „Под окриље Петровића књаза; „Па сам чуо, ђе говоре људи, 160 „Дивно књаже рају дочекао: „Робљу дао тајин изобила, „А војнику пушке и фишеке,