Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

184

„Ђе је рака војводе Јована „Његовога мила родитеља." Кад погибе војвода Максиме: Паде глава, изнеможе снага, 305 Турска војска у Требиње прође. Турака је доста погинуло, Ма је турски мејдан остануо. Српска војска дође у Бањане Пред бијеле дворе Баћовића, 310 А изађе госпођа Гордана сва у црно а косу расплела, Па затужје Горда жалостиво; Сињи би се камен растворио, А камо ли срце расплакало: 315 У четирн врховне војводе И дванаест младих командира Седамдесет девет официра И толико дичних барјактара Од санџака од Ерцеговине, 320 За Максимом сваки закукао. Док зауча земља од кукања, Препаде се госпођа Гордана, Па изнесе Максимова сина У наручје од године дана, 325 Па овако млада проговара: „Ерцеговци моја домовино! „Ево вама моја вјера тврда: „Гордана се удавати неће, „Но he ђецу своју подизати 330 „Максимову љуту сиротињу; „Но ви тешки аманет предавам: Припашите сабљу око Сима, „Војводство му дајте са синовца, „Јер раније на њему је било, 335 „Кад је њему Јован погинуо, „А не стаса’ Максим за војводства; „А ето ви Ћетка и Видака, „Замолите попа и Стојана „И осталу браћу Ерцеговце, 340 „Да освете српскога војводу."