Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

183

Кико викну Ђоговића Сима: „Не дај Симо, официрска дико, „Да војводу посијеку Турци!“ Симо ’абер даде Лубурићу, 265 Те скочише двије поглавице А за њима сиви соколови; Долећеше код војводе Маша, Те га мртва од Турака бране. Викну Кико Рашовића Тома; 270 „Ђе си Томо, танак барјактаре! „Тебе младе овчарице фале, „Ти нијеси добар за мејдана." Младо момче изједе срамота, До војводе долетио мртва, 275 Поби барјак у зелену траву, Од барјака метериза гради, Те он брани војводину главу. Викну Мрдак Вржовића Јова: „Ђе си млади Вржовићу Јово? 280 ~o'дка’ уби бега Љубовића „Због делије Косе Ивковића, „Јеси л’ дао вјеру у војнике, „Да не мрчиш више на крвнике?“ Невесињци шњима Рудињани 285 Оступише цареве таборе, А остали српски командири Дочекаше цареве тампање. Подобро се Турци заузбише, Понијеше војводу Максима 290 Пут бијела града Дубровника. На границу земље ћесарове Господа их срете Дубровачка И војводи пошту учињела. На Дубровник звона закуцаше, 295 Ерцеговци јадни закукаше Ка’ је куку свој Ерцеговини. Док телеграм са Цетиња дође: „Метните га у морску ђемију, „Довесте га Рисну њемачкоме 300 „Па ондален на Грахово равно