Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

7

област негдашње Вукаловићеве акдије. Невесише није искусило тегобе прошле буне нити искусило икаквих разочарања с Црном Гором, Та политичка заветрина и неколике родне године створиле су повољније имовинске прилике у народу и појачале v њему самопоуздање и понос. Црногорци су апеловали на тај понос Невесињаца те се међу Невесињцима стварало мишљење да не смеју заостати у јунаштву за осталим крајевима. Њихова почетна акција олакшана је тим што се Турци обично нису бојали покрета у унутрашњости него су појачавали мере опрезности увек више према црногорској граници. Даље је важан моменат за буну била потреба да се с Невесињцима појачају усташки редови. Ако би устанак избио источније, Турци су лако могли пресећи везу источног усташког подручја са невесињским и столачким срезом и западним делом билећког среза затворивши „врата Херцеговине“: пролазе на линији Гацко-Корита-Билећа. Тим би спречили прелазак усташа у маси и претеривање стоке, тог главног имања горње Херцеговине. С војничком вредношћу Невесиња морало се рачунати, јер је Невесиње могло дати два батаљона по шест чета, а Дабар пет чета војника. Кад би се најпре Невесињци побунили, могли су се извући ти борци и спасти живо благо у Црну Гору, пре него Турци затворе пролазе. Жариште устанка није се могло помакнути западније од Невесиња једно због удаљености и тежих веза с Црном Гором, а друго због тога што је ту престајала област компактног српског елемента, на који се могло рачунати са сигурношћу. Невесињски крај био је шиљак српског борбеног етничког клина и требало га је спасти пре него ra Турци одсеку, и уклонити у широко српско залеђе. Социалне и политичке прилике народа у невесињском крају нису се у суштини разликовале од прилика у другим крајевима Босне и Херцеговине. Меморандум усташа, који је предан 1. октобра 1875. енглеском комесару конзулу Холмсу, истиче све