Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

9

У мемоару, који је предан представнидима других сила, устаничке вође наглашавале су одлучније, да не верују Турдима, да не очекују много ни од интервенције конзула а да траже пуну слободу. Овај захтев за слободом истичу усташке вође и доцније свуда где год могу да спонтано, без туђег утицаја и притиска даду одушке свом расположењу. Невесињски сељаци били су кметови муслиманских ага и бегова, али њихова бројна надмоћност, компактност одељена насеља и претежно сточарско занимање омогућавало им је да могу узети одлучнији став у односу према Турцима. Кад су Турци начули за цетињски пут прве депутације, хтели су да прогоне коловође, а на то су се старешине опрли заптијама почели дизати народ из Зовог Дола и Лукавца у шуму и обратили се на Цетиње за хитну помоћ. Кнез Никола је осудио тај њихов преурањен покрет и наредио им да се мире с Турцима. Они су међутим завар*авали турске власти шаљући тужбе на зулуме и уверавајући их о својој лојалности. Да су старешине могле заузети тако одлучан став према Турцима, омогућавало им је између осталога, и народно незадовољство с неваљалим турским режимом и са самовољом домаћих муслимана. Један конзуларни извештај о узроцима и почецима устанка штампак у „Тајмсу“ од 15. децембра 1875. црта тамним бојама стање хришћана, њихов ропски положај према муслиманским господарима, неспособчост, самовољу, безакоње и корупцију турских локалних власти и домаћих муслиманских ага, бегова и закупника пореза. Што се огањ револуције, који је двапут пригушиван, поново распламтио, навађа тај извештај као разлог необично лошу управу а не стране утицаје. Ту је извештач био сигурно под сугестијом устаничке тезе, коју су они заступали према страним представницима. Специалне невесињске прилике из којих се развила буна, биле су по том извештају, рвакве. У невесињском крају настојали су закуп-